Srpski književni glasnik

ПРОЛЕТЊЕ ВОДЕ. КУ

стане одвратан и да сам се ја и верили не из љубави, већ услед њене упорне молбе... Она сумња.. на вас... на тебе: то јест она је управо уверена да сам те ја заволела, а то је у толико више боли што јој то ономад није ни падало на памет, јер је поручила теби да ме убедиш... А била је чудна та порука — не Сада она тебе... вас назива лукавим човеком, говори да сте ви обманули њено поверење и предскаЛЕ ми да ћете ме преварити...

— Али, Ђема — узвикну Сањин — зар јој ти ниси казала>

— Нисам јој ништа казала! Какво сам ја имала право на то док са вама нисам говорила 2

Сањин пљесну рукама. — Ђема, надам се да ћеш јој барем сада све признати и довешћеш ме код ње... Ја хоћу да докажем твојој мајци да нисам варалица !

Груди се Сањину надимаху од превелике великодушности и ватрених осећања.

Ђема га погледа великим очима.

— Ви заиста хоћете сада да пођете са мном код мамег код маме, која уверава да је... све то немогуће између нас и никад се остварити неће» — Била је једна реч, коју Ђема није смела да изговори... Она јој је пекла усне, али у то лико радије изговорио ју је Сањин.

— Да се узмемо, Ђема, да будем твој муж — ја веће среће не знам!

_ Ни љубав његова, ни великодушност, ни одлучност, нису имале граница.

Ђема, која се била зауставила за тренутак, пође још брже, кад чу те речи.. Као да је хтела да побегне од ове сувише велике и неочекиване среће!

Али одједном, ноге почеше да јој клецају... Иза угла мале улице, за неколико корачаји од ње, појави се Г. Клубер, прав као стрела, са увијеном косом као у пудлице, у новом шеширу и новом капуту. Спазио је Ђему, спазио је и Са њина — и са назад нагнутим гипким стасом, надувен, кицошки, пође њима у сусрет. Сањин се најежи, али погле: давши Клуберово лице, чији се сопственик старао — у колико је умео — да да израз презривог чуђења, чак и саучешћа, погледавши то румено, банално лице, Сањин одједном осети љутњу и коракну напред.

Ђема узе његову руку, мирно и одлучно пружи му своју