Srpski književni glasnik
254 Српски Књижевни Гласник.
руку, и погледа свога бившег вереника право у лице... Овај зажмирка очима скупи се, крену у страну и процедивши кроз зубе: „обичан свршетак песмице“ — (Паз ане Епде уот Шеде !) | — прође даље истим кицошким ходом са неосетним' подскакивањем. Г:
— Шта рече неваљалац> — запита Сањин и хтеде да потрчи за њим; али га Њема задржа и пође за њим лаве не извлачећи своју руку из његове.
Посластичарница Розели показа се у даљини. Ђема се још једном заустави.
— Оитип ! топзчеиг Оиштит — рече она, — ми још нисмо ушли тамо, ми још нисмо видели маму.. Ако хоћете још да размислите, ако... ви сте још слободни, Димитрије !
Сањин јој место одговора стиште руку на своје груди и поведе је напред.
— Мама — изговори Бена улазећи са Сањином у собу, у којој је седела Г-ђа Леноре: — ја сам довела правог вереника !
о
7 Р ПОПНЕ ПР У РР СеРРОЖОЗИ
ХХИХ
Да је Ђема казала да доводи са собом колеру или саму смрт, Г-ђа Ленорга, сигурно, не би могла с већим очајањем примити ту вест. Она сместа седе у угао лицем ка зиду, а сузе јој грунуше, зајеца, готово закука, као права руска сељанка над гробом мужа или сина. У први мах, Њема се толико изгуби, да чак и не приђе мајци, него застаде посред собе као. кип; а Сањин се сасвим збуни — дошло му дзи сам заплаче! Читав час трајао је тај неутешни плач: читав час! Пантелеон је решио да је боље закључати спољна врата од посластичарнице да не би ушао који туђин, јер је још било ' рано... Старац је и сам био у недоумици и, свакако, није одо бравао ужурбаност у поступку Њеме и Сањина; али, он се није решавао да их осуђује, у осталом, и готов је био даих_ у заштити у случају потребе: и сувише је мрзео Клубера! Емил се осећао посредник између свога друга и сестре, и го-
тово се поносио што је све тако добро испало! Никако није _ _ могао да схвати зашто је Г-ђа Ленора тако убијена, а у души је решио да и најбољим женама недостаје способности за досетку. Сањину је било најгоре. Чим би се он приближио _ Г-ђи Ленори, она би на глас плакала и махала РУКАВА уза З