Srpski književni glasnik

ПРОЛЕТЊЕ воде. 259 — Она ми је лепа као краљица — проговори госпођа, пуна материнског поноса: -— а и краљица таквих нема у

свету !

— Друге Њеме у свету нема !... прихвати Сањин.

=— Да; зато је она и Ђема! (Познато је да „Ђема“ на талијанском језику значи: драги камен).

Ђема обасу пољупцима своју мајку... Чинило се да је она тек сада слободно дахнула и да је тек сада спао терет што ју је мучио.

А Сањин се одједном осети тако срећан, срце му се напуни дечјом радошћу при помисли да су, ето, остварене оне маште којима се он ту скоро предавао у овим истим одајама; све биће му је тако заиграло да је одмах пожелео да по сваку цену тргује за тезгом, као пре неколико дана... „Та сада ја имам на то пуно право! Ја сам укућанин !“

И одиста, оде за тезгу, одиста поче да тргује; продао је фунту бомбона двема девојчицама, али место једне даде им две, наплативши пола цене.

За ручком је седео званично, као вереник, поред Ђеме. Г-ђа Леноре продужавала је своја практична размишљања. _Емил се сваки час смејао и досађивао Сањину молбом да га узме са собом у Русију. Било је решено да ће Сањин отићи кроз две недеље. Само је Пантелеон био натмурен, а Г-ђа Леноре га је чак прекорела. „А био је чак и секундант !“ Пантелеон само погледа испод ока...

Ђема је ћутала, скоро, све време. Лице јој никад није било лепше и светлије. После ручка она позва Сањина на неколико тренутака у врт и зауставивши се код исте клупе, где је пре два дана требила вишње, рече му: — Димитрије, не љути се на мене, али хоћу још једном да ти напоменем да ти не треба да се осећаш везан...

Он јој не даде да доврши...

Ђема склони у страну своје лице. — А што се тиче онога, мама је спомињала — сећаш сер — о разној релилији — ево !..,

Она ухвати крстић од граната, који јој је висио на танкој узици о врату, повуче је нагло, прекину и даде му крстић. — Ако сам ја твоја, и вера твоја — моја је вера !

17»