Srpski književni glasnik

ПозоРИШНИ_ ПРЕГЛЕД. 901

Елвктра чула да јој је брат погинуо и да је сестра неће помоћи, после јаке сцене и проклетства, хоће да „сврши сама дело“, мирна је, тиха и укочена. Странац, — Орест — долази и тон диалога је раван. Она је чак снисходљива спрам непознатог и само се један узвик туге за братом диже. Али слутња се већ појавила: „Страх ме је“, каже она. Бешумна појава старог слуге који је познао Ореста и само прешао преко по: зорнице утишава још сцену, али напиње чекање нечег што се приближује, док страшан акорд високих тонова не про: дере ваздух: „Оресте!“. И кад'је жеља испуњена, после великог крика, долази слабост. Електра тужи за оним што је изгубила, и ти су стихови можда најлепши у драми. Склони се само ја се стидим тебе... Моја је коса била тако дивна да би пред њоме уздрхтали људи —

пред овом косом што је данас тако прљава, ружна, понижена грозно.

И још безброј примера лепих речи и тачности осећања. После свршеног дела. Хризотемида јасно кличе, двориште се пуни жагора, а она је сломљена под теретом среће изврше: ног дела:

Океан огромни двадесет пута и већи и јачи,

сваки ми делић океан покрива беснилом својим. Не могу се дићи!

Један грч: она игра као баханткиња освете и пада доле док Хризотемида зове брата, и драма се сврши тишином, танким, нежним Хризотемидиним „Оресте! Оресте!“, после буре догађаја, убистава, дивљих гестова: великог бубња и

контра-баса у нашем музичком поређењу.

Комад је као што видите једно осећање подигнуто до висине на којој боле нерви. Иза свега се диже основа античка, управо архаичка. јако стилизован декор. На супрот Метер. линку, Хомфанстал даје само то: књижевну слику, сензацију прошлости, пастиш великог стила, превод дионизијске Грчке за нерве савременика Вагнера, импресионистичких сликара, симболиста. Његова поезија је у најлепшем смислу епигонска. Пуни реминисценција на савремену оперу, сликаре и из класичне књижевности и Ничеа, ми треба да осетимо архаистичку и азијску чудно узбудљиву душу, да уживамо у суровости