Srpski književni glasnik

902 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

великих барбарских инстинката, као грубу површину архаичког | барељефа кад прелазимо дланом преко њега, да му'осетимо чулом сву драж старине.

Мање уметности и поезије садржи Шницлеров комад

„Код зеленог папагаја“. Он је само једна алегорија, без икак- _

вог историјског сликања једног времена. Мешавина стварности и привидности у којој се састоји живот, између којих он лебди, то је поетска идеја ове епизоде из доба пада Бастиље. Идеја је мало драмска и врло је сумњиво да је много гледалаца њу могло да вид испод шарених догађаја. Кривица је и до писца који је морао да усиљава личносте да би нагласио своју мисао, тако да велико публици није остало ни да ужива у идеји ни у историјској епизоди. | Милан ПРЕДИЋ,

УМЕРНИЧКИ РЕД

ЗА НАШУ УМЕТНИЧКУ КУЛТУРУ.

Поред свега што српскохрватска ликовна уметност броји неколико генерација и сликара и вајара, ми не можемо да говоримо о нашој уметничкој култури. За уметничку културу није доста само имати уметнике, него треба знати што више се користити њиховим делима; треба увидети праву вредност уметника и омогућити њихово успешно деловање у нашој средини. Треба, речју, створити једну нашу уметничку средину. Да се то постигне, потребно је концентрисати рад свих најбољих наших, српскохрватских и југословенских уметника. Досад су наши најбољи уметници (Влахо Буковац, Паја Јовановић, Иван Грохар) били без икакве везе с нашом кул“ турном средином. Они су живели и зарађивали на страни, долазећи к нама, као гости, гдекојим својим делом. Влахо Буковац је, додуше, покушао да у Загребу створи и уметнички | центар, али, с једне стране ради слабе спреме ондашњих загребачких уметника, а с друге из разумљивих политичких разлога, није могао успети. Данас најбољи хрватски уметници (Мирко Рачки, Емануел Видовић, Целестин Медовић, Љуба

Бабић, Владимир Бецић, Бранко Петровић) живе на страни, :4

имајући са Загребом врло слабу везу.