Srpski književni glasnik

Позоришни Преглед. ; 63

после ратних година, понова разбуктава, пошто Ана није ни пошла за Гашпара из некакве особите наклоности срца, како се то каже, а Иван, тип новог човека, нема много моралних скрупула. Од тога тренутка породична драма Гашпара Војничића развија се брзо. Ана се решава да напусти Гашпара и иде са Иваном. Као отменија жена, она ипак не жели да то буде обично бегство, драстично и брутално браколомство; она жели да се са Гашпаром растане споразумно, да га убеди да тако „треба да буде“. И она, и Иван, покушавају то једне: драматичне ноћи, када гори замак барона Сладовића који су сељаци запалили из освете. Али је баш та одлука Анина и Иванова катастрофална за Гашпара. Слабога срца, он умире од капље, и преко његова мртвог тела, са узвиком „Иване! Ја се бојим!“ Ана бежи из куће своме новом драгану који је очекује.

Оно што говори у прилог ове драме, то је, пре свега, известан утисак да у делу збиља струји дах новога времена, да се меша са дахом прошлости, стварајући на тај начин један „штимунг“ који се каткад осећа из дела Ибсенових. Једна интимна, домаћа драма стављена је у оквир шире драме политичких и социалних сукоба, и тај двоструки конфликт два темперамента у једноме браку и две генерације у једноме друштву, дат у једном и сигурном потезу, чини да је драма IT. Јанковића по концепцији шира а садржајно пунија од наше досадашње друштвене драме и да је, с обзиром на то, знатан корак у напред ка стварању наше драме у европском смислу речи. Затим, разлика у схватањима, погледима, осећањима, мотивима, и целокупном менталитету две генерације, тако блиске по годинама а тако удаљене по својим циљевима и идеалима, није дата само у форми једне дисертације, што је чест случај код сасвим младих писаца или код оних који нису по своме таленту драматичари чисте крви. Супротно томе, Г. Јанковић је успео да своје личности у већем броју случајева изради сасвим конкретно, извлачећи врло маркантно карактеристичне и главне црте њиховога карактера и њихове психологије, изводећи на сцену живе, довољно убеђене и довољно убедљиве људе који имају своје погледе на свет, свој језик и своје особено држање у животу и драмским моментима своје историје. Гашпар Војничић је, на пример, сасвим добро и рељефно израђена личност уморног, неврастеничног, скептичног представника старог менталитета, старога морала и традиција, меланхолични и анемички изданак старе породице и једнога друштва на умору. Исто тако барон Сладовић, надмени, распусни и расположени циник, представник старих догми, предрасуда и старога неморала, дат у једној епизодној улози, чини добар утисак, као духовито, и ако мало овлашно оцртани тип старога друштва. Ана, ма да мало нејасна по мотивима својих одлука, у драми је интересантан примерак