Srpski književni glasnik

64 Српски Књижевни Гласник.

узнемирене жене жељне живота, честите и интелигентне, и ако не особито разборите.

На другој страни типови нових, Ивана Поповића и deman Цесарца, нису уметнички успели у потребној мери, и представљају у ствари више драмске силуете него одређене и јасне личности. У том погледу Павле Цесарац је ипак знатно бољи. Свршени студент и незавршени човек, једностран, аподиктичан, енергичан, доследан у своме убеђењу до тврдоглавости 'и наизности, озлобљен на оне који имају новаца и власти, Павле је чистији тип револуционара у руском смислу. Он је уверен да се ништа боље не може створити док се све старо не уништи; и он је, речју и делом, доследан од почетка до краја у своме држању и својој акцији. На извесним местима његове речи имају у истини снажан револуционарни акценат, узбудљив за гомиле, и оправдан у своме етичком патосу.

Много слабија, управо сасвим мутна и антипатична је личност

Ивана Поповића, „мелиористе“, проповедника „новог времена“, „бољег човека“ и свију незрелих теорија и отужних фраза. Саможив и опрезан, аморалан и празан, он вечито декламује, немајући ниједну одређену мисао у глави, али са срачунатим ефектом на опсену и лични успех. У дискусији са бароном Сладовићем, који иронично напомиње да је револуционарни посао спор, и да сваки од тих нових хоће нешто друго, Иван одговара: „Не. Сви хоћемо једно исто: бољег човека“. Наравно да „бољи човек“ без икаквих атрибута није у ствари никакав човек.

Па онда, у четвртом чину, кад одводи жену Гашпара Војничића, као „савремена величина“, „јака личност“, како каже овај, Иван то овако мотивише:

Иван: Поћпи ћемо заједно, руку под руку... Ићи ћемо све на више... Али гдегод се зауставимо на њему, бићемо мала стражарница, мала кула светиља за оне који траже Човека... А наше дете кад дође...

Ана: Твоје дете...

Иван: Оно ће бити боље од нас.

Ана: Ближе Човеку.“

Какав је то „бољи човек“ шта су његове ознакет где ће га наћит — о томе овај мелиорист, из опрезности, нигде не говори. Али зато врло истрајно продужује:

Иван (Ани): Увек ћемо нешто савлађивати, увек нешто превазилазити... Имаћемо осећаје да смо понели напред време.

Као што се види, све нешто што не значи 'нишша, и све то у име „бољег човека“. Међутим, у пракси, тај предикатор „новог'времена“ и „бољег човека“ разорава породичну срећу једног болесног и неоспорно доброг човека, напушта своје другове у борби, заводи једну поштену али нервозну жену, и повлачи се у миран, буржоаски живот, да би имао дете и тако дао „бољег човека“. Колико напрегнуте и празне