Srpski književni glasnik

426 Српски Књижевни Гласник.

и то да је то забуна кака и да то није истина! Добро! Али сада ја мислим овако! Ето како! Ја мислим тако, да је најбоље да тако дуго док се не докаже је ли то истина или није, да ми немамо разлога да другу нашем Кристијану не верујемо да то није истина! Јер може бити да Андреј има право, а опет може бити да нема! И тако ја мислим, другови, да се то реши пред судом — да је то најбоље! Гласови: Тако је! Кристијан! Андреј! Прошугласови: Глупан стари! То је Јуда! Андреј! Кристијан! Глас: Не пита се ту шта се говори! Ко говори, то се пита! Андреј: Старина овај, наш друг, вели да се то реши пред судом! Пред којим судом Где ја могу на суд Мене гањају! Та ја сам са ветробрана скочио! Ја само то хоћу да кажем да нас је све продао и да ће и вас продати Гласови : То су лична питања! Андреј! Кристијан! Кристијан : Другови! Овај је човек полудео од страха! Он не зна што говори! И мене гањају, не гањају само њега! И мене ће устрелити! Андреј : Псето! Не дајте му да лаје! Затуците га! Псето! Гласови: Агент! Доле! Куш! Кристијан! Доле! (Гурање) Кристијан: Нећу да шутим! Ја имадем право да говорим! Ја протестирам против насиља! То је лудак! Ваљда се нећете дати тероризирати од једнога лудакаг Људи, другови Гласови : Куш! Дај му зачепи ту губицу лајаву! Куш! Орњава, ударање ногама, пгикање, у чему се не разбира ни слова, али се јасно запажа раскол. Рго и сопша, две групе. Једни вичу: „Доле агенти! Разбијте им главе! Јуда! Куш! Јуда!“ Други: „Псст! Чујмо! Чекајте! Будите паметни! Чујмо! Мир!“ Једни би навалили, други не дају. Сукоб полагано прелази у елементарно гибање.

(Наставак у идућем броју.) МИРОСЛАВ КРЛЕЖА.