Šumadiska divizija I poziva : 1915 III
244
звечећи новац. Међутим, наша Врховна команда златног новца уопште није имала, а сребрног је добила тек око половине децембра, и то свега 1.300000 динара. Само је то било и сувише мало.“
Сем тога било је и уцењивања. Истина, у своје време црногорско министарство унутрашњих послова издало је наређење „управним властима, куда су имали проћи к нама избеглице и војска из Србије, да строго воде рачуна, да се не би ништа уз пут наплаћивало скупље, но је дотле продавано, а особито да обрате пажњу на ханџије. Али дознајем, вели црногорски министар, да се није свугде о томе водило довољно рачуна. Зато сам ради неких конкретних примера у томе, наредио административно ислеђење, па Вас молим да би ми познатим путем још који пример набавили и о томе ме извјестили, да се и то као материјал упути дотичном ишљеднику“.“ Па је ипак било и претставника власти који су чинили „невероватне сметње“ приликом набавке хране у околини, те је то доводило, записао је тада командант Тимочке дивизије | позива, „до грубих поступака према официрима који иду у куповину (случај са мајором В. Жарковићем)“.“
' Повлачење српске војске ка Приморју, од пуковника Ђ. Богдановића, стр. 122—128 и 138.
# Ађутант артилериског пука, капетан Јосимовић, забележио је да је 22 децембра дато „трупним благајницима извесна мала количина сребрног новца“, да је у његовом пуку сваки официр добио по 20а командант пука 200 дин. у сребру и да је њихов благајник 29 децембра примио још 600 дин. сребра. Командант Одбране Београда из Љеша известио је 6 јануара 1916 (ОБр. 5487) да му од примљене суме чим изда „војницима по три динара остаје само 27000. Са овом сумом новаца не може се подмирити потреба за издржавање на путу за Драч, са обзиром на цене које владају и апсолутно непримање папирног новца. Реквизиција је неприменљива“. Па ипак није могао добити тражених 60 000 дин. у звечећем сребру.
з Врховна команда, ОБр. 26498 од 8 јануара 1916. — Поводом овог наређења командант Тимочке дивизије [| позива известио је 24 јануара: „При повлачењу кроз Црну Гору цене животних намирница и сточне хране нагло су скакале. Било је случајева код УП пука Ш позива, да су војници куповали проју од два килограма за 12 до 30 динара, а 100—150 грама сланине за 6 динара. Благајник болничарске чете платио је у Подгорици једном сељаку за половину проје 32 дин. Командир П пољске болнице у своме извештају тврди, да је претседник општине у Братоножићима, Иван, наплатио чинију цицваре, 10 кафа и 2—8 кгр. сена 27 динара, ценећи му тежину како је хтео и још гласно молио Бога да Немци и Бугари што пре дођу. По истом извештају, у томе месту први је подигао цену сену на 0.60 дин. килограм ханџија Станиша Станишић. И наплаћивање за преноћиште готово је свуда било ненормално, али нису забележени појединачни случајеви. Једино командант Тимочког артилериског пука П позива помиње, да му је у хану до моста у Лијевој Ријеци тражено 30 дин. Има, свакако, и драстичнијих примера, али то је у оваквим приликама немогућно све побележити, а и код њих се најчешће заборавило оно што је најважније — име уцењивачево“.
4 Операциски дневник Тимочке бивизије 1 позива за 26 децембар. О изнетом случају тадањи мајор Војислав Жарковић пише: „Наведени случај десио се, ваљда, 23 или 24 децембра. Био сам тада командант батаљона у 15 пуку П позива. Упућен сам са комором у околна села ради куповине