Šumadiska divizija I poziva : 1915 III

245

И тако је авет глади бацила све у засенак;: и умор, и голотињу, па и сваку опасност. Трпљење је досегло последњу моћ издржљивости. Страх од глади лебдео је свима пред очима. Само се о томе мислило и говорило, јурило и тражило. Није се водило рачуна ни шта се једе ни колико се једе.' По баштама у околини покупљено је све корење па и полутруло лишће од купуса. Болести су косиле. Болнице у Скадру биле су препуњене и оне су враћале „у команду полумртве људе, који потом умиру у биваку“, вели командант Тимочке дивизије П позива, „а нема ни лекова ни других потребних ствари, да би се отвориле нове болнице... У самом Скадру владало је „више заразних болести“, а било је и много случајева тифуса.з И тамо је владало очајно стање.“

Последице свега овога нису изостале. „Дух је сасвим пао. Преварене наде и неиспуњена обећања, поред осталих изванредно тешких прилика, довели су људе до очајања. Заузети непрекидном бригом о хлебу, они још не могу да се освесте и приберу. Јака је жудња за изгубљеним завичајем и својима на дому. Чак се многи не устежу да изразе кајање што су амо дошли... Готово се ничему више не надају; а хлеб, понегде верност, нешто тешкоћа да се врате и страх да их код непријатеља не чека можда још гора судбина — задржавају их у јединицама.

хране. У првом селу на које сам наишао нашао сам кмета, који ми је преко тумача објаснио да има хране али се може набавити само за звечећи новац, па је на то додао да треба најпре добити одобрење од претставника црногорске власти и одведе ме к њему. Претставник је са десетак црногорских војника био у општинској кући. На моју молбу одговорио ми је грубо: „Ко си ти>“ Кадму рекох ко сам, он се развика: „За вас овде нема хране“. А кад га упитах: „Заштог“ — он се још више развика: „За вас овде нема хране. Ко вас је звао да овамо дођете 2“.

: Слана риба сарага, често и покварена, многима је убрзала па и донела смрт.

2 23 децембра наређено је Шумадиској болничарској чети да образује рековалесцентно одељење за прихват изнурених војника. У вароши су одређене три собе у касарни преко пута српског гробља. Од прибор« је наш Црвени крст имао да набави два казана, чаше за чај и посуђе за јело.

# Наредба бр. 7 команданта места Скадар за 18 децембар 1915.

4 Управник Моравске сталне војне болнице записао је: „Војници, коморџије и избеглице, — као некакве авети, потамнеле и измршавеле до костију, са лицем обраслим у длаку и погледом пуним патње, у дроњавом оделу и подераној обући, — лутају по цео дан и траже хлеба. Чује се само једна реч, пред очима лебди само једно, из главе не избија само једна мисао: хлеб... У Скадру се осетила глад не само „на дну“, не само код масе, већ и на оним местима где обично има увек свега. Глад су осетили и болесници у болници. Ред је дошао и на Врховну команду. Од глади су почели падати и умирати војници и на улицама... Свако јутро је у црногорску општину од стране грађана јављано за безброј умрлих војника по улицама. Око болнице је био исти случај. Лешева је било свуда, као и коњских цркотина. Једно је падало у очи. Скапавали су од глади и највише су страдали они који су ишли вани без команде из разних разлога. Сви мртводонети у болницу, или нађени мртви по улицама, припадали су тој категорији...“ — Моје рашне белешке и слике, од пуковника Др. Владе Станојевића, стр. 58 и 61,