Timočka buna 1883. godine

291

Краљ Милан тражио је од радикалне странке да га помогне у рату против Бугарске, ако ова не прими услове, које јој побеђена Србија буде поставила. Чланови Главног одбора радикалне странке дали су такво обећање. Кад су се апсанска врата отворила свима осуђенима у Зајечарској буни; кад су ослобођени пронели по Србији глас да је Краљ Милан сам главом долазио у београдски град на ноге Пери Тодоровићуи молио за помоћ радикалне странке ако се евентуално продужи рат против Бугарске, онда је народ српски видео, да нису више у питању Краљ Милан и напредњаци, него част Србије. Србин није могао допустити да му Бугарска диктира мир.

Решеност да радикална странка прими отпочети рат против Бугарске на своја леђа, требало је јавно манифестовати.

По споразуму с Пером Тодоровићем, наши крагујевачки другови: Паја Вуковић, Срета Анђелковић и други позову у Ниш за 6. фебруар из целе земље најистакнутије представнике радикалне странке да даду одговор на постављена питања Краља Милана. Пера је при растанку у поверењу говорио нашим људима, да је обећао Краљу Милану у затвору да ће радити код својих другова да се радикали и напрелњаци споразуму за заједнички рад. Ти исти другови свраћали су и мени на разговор, и тражили моје мишљење о Перином предлогу. Нисам се колебао на коју ћу страну. Моје мишљење свагда је било, од почетка па до краја мога политичког рада, да радикална странка треба да ради сама без икаквог споразума са ма којом политичком странком; она има свој политички програм и њега треба да се придржава. Такав сам одгозор давао мојим пријатељима. Уверен сам да и сам Пера тако мисли: Краљу Милану је обећао да ће радити на споразуму и ништа више; и њему самом ће се помоћи, ако не пођемо за њим, ако не прихватимо његов предлог за споразуман рад са напредњацима. Не примајући његов предлог за споразум спашћемо и њега од извршења једног незгодног датог обећања.

Ми, интимнији другови Перини, знали смо да је такав рад од њега тражен; нали смо да ће Пера живо настојавати свом силом свога ауторитета у странци да се оствари споразум с напредњацима, он ће то тражит“, али ћемо ми бити томе противни: он ће одржати своју реч дату Краљу, али му ми нећемо допустити да то и оствари; јер и Перино обећање није безусловно, о томе је потребно било да се изјасне и представници целе странке.

Да је пак моје тврђење о Перином обећању тачно, нека послужи још и овај факт. Оног истог дана, 6. фебруара, кад је скуп радикалних првака у Нишу требао да да Краљу Милану одговор на његова три постављена питања: о гледишту своме на спољну политику, о унутрашњој политици, специјално о извршљивости нацрта радикалског Устава ни о споразуму