Timočka buna 1883. godine

233

Шестог фебруара пре подне посматрали смо смешну сцену. Код краља Малана бивали су тога дана на изменце: Пера Тодоровић и Светомир Николајевић. Не знам какве су разговоре водили с краљем Миланом ова два наша друга. Али према држању ранијих и последњих дана Светомира Николајевића, сви смо држали да ће и Пера и Светомир препоручивати споразум с напредњацима. За Перу смо знали да ће тако радити и зашто, а за Свет. Николајевића смо нагађали да ћеу истом смислу говорити у ком и Пера, јер се још 1883. год. пред наше хапшење понашао доста сумљиво.

Седница за расправу питања о споразуму заказана је била тога дана (6-П) за 4 часа после подне. Одговор на прва два питања примљен је без дебате, или управо, њихова редакција остала је да се изврши сутрадан. Али је тек усвојено, да се може известити краљ Милан, да ће радикална странка помоћи рат против Бугара ако ови хтедну тражити ма какву накнаду од Србије, или ако траже ма какву одредбу која би понижавала Србију. Прокламовање стања пре рата, то је одредба на коју ба Србија пристала, у колико се ње тиче, И ако је сам одговор на прво питање гласио у опште, и ако се Бугарска није нигде помињала, ипак је тај значај те донесене редакције.

Треће питање краља Милана: је ли радикална странка склона, С погледом на могуће државне потребе, ступити у споразум ради заједничког рада с другом којом странком било је фатално за радикалну странку. Пера је први узео реч да о овоме питању каже своје мишљење.

Говорио је дуго, врло дуго. Сви су се присутни претворили у уво. Изнео је борбу радикалне странке онакву каква је она свима нама позната била. Обнављао је у памети свију нас сав рад и догађаје, који су довели до слома радикалну странку 1883. год. Доказивао је, да поред свега тога што је радикална странка имала несумњиву већину у народу, она је ипак добијала батене. „Треба једном престати са вођењем такве политике, која радикалној странци доноси чисту штету. Треба приступити позитивном раду; доста смо критиковали, и ако успешно наша критика није никог штедела; она је истина помогла уништењу и опадању других партија а снажила нашу, али је у исто време јачало неповерење Круне према радикалној странци. Руку на српе па се запитајмо: да ли круна после свега нашег рада сме поверити нама управу земљом. Моје је тврдо убеђење, да би за нас много боље било, да не понесемо, нарочито у да. нашњим тешким и судбоносним приликама, сами сву одговорност за послове државне. Према томе, требало би се споразумети са ма којом од политичких странака за заједнички рад. Из мога разговора са Краљем могао сам закључити, да је његова жеља да се радикална странка споразуме за заједнички рад с напредњачком странком“. После ове констатације почео је доказивати већу либералност напредњачке него ли либералне