Timočka buna 1883. godine

238

"народну скупштину, која има да реши: хоће ли Бугарска да буде Уставна држава или одобрава кнежеву диктатуру.

У то време, кад у Бугарској кнез Батемберг присваја себи з»пуномоћије“ да помоћу „комеса ријата“ влада неуставно седам година, у Србији је једна слободоумна влага поднела народној скупштини такав законо штамп и, 0 360ровима, о удружењима, да их је народна скупштина, састављена од најнапреднијих елемената, примила акламациј0 м, без дебате. Бугарска интелигенција је знала, да је у Србији пао либерални режим, који је деценијама притискивао и политичке и личне слободе српских грађана, да је са доласком на управу Пироћанчевсг кабинета заиста завладао у Србији дух слободе, те је могла с разлогом завизно поглелати на слободну употребу политичких слобода српских грађана.

У Бугарској је наступило политичко комешање, У њој се почне ширити мисао о персоналној унији између Србије и Бугарске. Кнез Милан је онда био предмет живе агнтације у Бугарској; бугарска интелигенција је налазила, да је дошао згодан трепутак да кнез Милан буде кнез и Србије и Бугарске. Овај покрет у Бугарској био је јак.

У то време био сам председник општине у Пироту и посланик града Пирота. Једног дана Септембра месеца посете ме у Пироту два члана касационог суда у Бугарској, послати од А. Сукнгрова да ми изјаве: да саопштим поверљивим путем влади српској, да ће у Бугарској бити извршен преврат, бити прогнан Батемберг и проглашен за кнеза бугарског српски кнез Милан, и тиме прокламовати персоналну унију. За ово они не траже од српске владе никакву потперу, они ће сами извршити намеравани преврат. Од српске владе траже да за ово задобије пристанак кнеза Милана, и да српска влада не издаје оне политичке кривце, који би потражила у Србији право азила у случају неуспеха намераваног преврата. Додали су притом, да с тим њиховим предлогом упознам и Пашића,

Обећао сам да ћу њихов предлог саопштити Пашићу и Српском Министру Иностраних Дела, |

Кад је наша Народна скупштина била сазвана крајем децембра т. г. у свој други сазив, одем у Београд и саопштим ово Пашићу, који ме овласти да то могу саопштити и Чеди Мијатовићу, који је тада био Министар и фанансија и спољних послова. Кад сам ову понуду саопштио Мијатовићу, учини ми бе по његовом осмејку, багателисању и заједљивом пецкању, да овоме саопштењу не поклања озбиљну пажњу.

— Ја Вам то саопштих, а Ваша је воља хоћете ли чинити какзу употребу од тога, одговорим му.

По изласку моме из затвора, 1886. год. марта месеца потражим у краља Милана аудијенцију, да му лично захвалим први пут по моме ослобођењу на дарованој ми слободи и поклоњеном ми животу. Кад ме је примио, био је суморан. Уговор