Topola

247

хтео, па си се упустио у сатнарије, усљед којих си, уместо сл&вом увенчан, срамно п кукавички морао умаћи ез гимнасијона!“ Први се пут десило дечаку Алкивијаду, да му се пред оча изнео закон целисходног поступања не као нешто одвољно, шхо само спољашље прети, него као негото, што је у canon човеку жзво и што је битно спојено са најрођен&јои његовом вољом. У опште је у тем речима Согратовим и у гласу, којим sx је изревао, било нешто, што је дерану улавало поверења. Озбшвно је и ћутећки погледао Соарату у лице, погледао му у благе, пријатељске, смеђе очи, а поверење се његово у тај мах чисто нехотчце преобразило у сзмпатију. какву досад још ни спрам акојег човека нзје бзо осетио. У то ево ти и људи, што су тражили дерана Алкивијада, међу њииа и Перикле са гимнасијархом. Деран наново задрхће. „Не бој се!“ храбрио га Сократ, „ја ћу помоћу богова покушати, да те измирим са свима тим љутим непријатељима и гониоцима!“ Кад су бдиже догала гониоци, видили су, да је то Сократ, а на његовом крилу, увијен у његов иматајоН; шћућурио се деран, што га траже. Бзло је, као да човек види дерана Ахилеја са наставнивом му и старатељем, са незграпним доброћудним кентавром.