Topola

249

Сократ се придружа Периклу и гимнасијарху па се њих троје још мало разговарали о чудној смеси дивних и ружнвх свсјстава, што се стекла у нарави Кдинијина синчића. Адвивпјада је за pysy одвео педагог али није синак Клинијин изашао из ликијона, а да се није топлим погледом из тавних, ватрених својих очвју опростио са заштитнвком и ходатајем својим. Тако се спојвла два срца, срце Сократа, што су га звали ругабетом, и срце најлепшега од свију јелиеских синова, младога Аикивијада, и то онога дана, кад је истинашу из руке одлетила голубица а у иств мах му млада ластавица прибегла на груди.

VIII. Жртва харитама.

Ниједаа се радин тако сасвим не изгуби у свом лослу као образник. Фидија је неарестано ходао, час из радионице своје на Акропољ, час опет натраг с Акропоља у радиониду. Чак ноћу у сеоввма није нлшта друго вађао до своје божанске ликове, своје купе, своја накића, па како му је неуморни дух у потаји у сну исто тако радио као и у бдењу, то је често, кад се пробудио, осетио, да јв у својам нацртима напредовао и сазрео , па тоне се свагда чудио. Многи је његов створ био управо сновиђеве, па могао је Фидија рећи, да су