Topola

254

„Фидпја има можда право“, рећа ће на то Перикле, „кзд неће сасвим да се одрече оеога, што Аспаеија важз, да је опоро, схрого, старпнсаи. Ко зна, да ли можда најввши идеал образничве лепохе ве живи на усвој граници, шхо дели неосаврњену девичанску лепоту од бујне, потпуно развијене лепоте? Та највипш је и последњп степен развитка уједно већ и први степен опадања; мало дакле с ове стране тог врха, а не на том врху самом, биће да лежи оно, шхо освежава п одушевљава душу најчиетијим. најалемензтијпм чаром. „Кад бах те, Фздија“. рече Аспасија, „још толнко хгела гонвти на оно, што је давотно, умилао и бујно, а ти опет кад бп своје ученике на исто то својскп храбрио и одушевљавао, то мислим, да се ппак куд и камо још није прешло прево праве гранаце. Тако мн још далеко взгледају да су ти твојн од онога, што је у истпау умплно и њежно. да би га тешко достигли, сзе кад бн свом снагом за њзме се дали. Не велии, да сте вн спори, али је пут далек.“ „Кад гледам схворове Фздпјине“, рече сад Перакле, почевша другн разговор, као да се бојао, е ће се Фидија наћи увређен „или слушам Омнрове спевове, налазим, да су узвишени у својој дражп п дражесни у својој узвишеносхи. Узвишени су, као шхо свако зна, и дражеснн су, као шхо нзко не пориче, а