Topola

255

лепима их називљзмо можда баш с тога, што су уједно е узвишеви и драакесни.“ „То ми се допада!“ рече сад каменар Сократ са устане од свог посла; досад је балван један мрамора по пропису тесао. „Дуго сам премзшљао, шта Је лепота, сад су ми Периклове речи пале у душу као зрак. Лепота се даје дакле озвачити као драж помешаеа са узвишеношћу, као умилаа узвишеност и узвшнена умзлност. Па кад Аспасија и Перикле опет стану једно с другзм претресати праву граниду развитаа и напретка у вешхинама, лако ће ам онда бити рећи, да лепо, aso хоће да остаае лепо, аикад не сме бити само дражесао, и никад само узвишено, него и Једно и друго у исти мах. Да ми само даду богова, да се те науке сетим, кадгод ударии длетом овде у радиоаици Фидајиној, нарочито кад се латим да израдам дар, што сам одредио Фвдијиоој богињи на дан отварања њеног дивот-дома на Акропољу. „Шта?* викне Аспасаја, „зар се замишљени каменар хоће сад да огледа и као образнак, што самосталао твори?“ „Дабогме!“ одврати Сократ. „Нису мн додуше Фидија и Алкамен нвједан образнички посао новога Партеаона дали да га самостално изведем и довршим, а кад сам молио, да ми даду орадике, да своју снагу огледам у таквом већем задатку, одсмејао ми се и одру-