Topola

277

позиву за љубав Неограничено је удаљена била од оног прегоревања саме себе, које је особењак Сократ онако чудним речима хвалио у Теодоте. Није Аспасија цветке свога премалећа жртвовала неспретној потреби радости и весеља; потражила је она била па и нашла сјајнији циљ; бкла је љубљена и љубилаје дабогме само онои ведром, слободном, духовитом љубављу, коју је проповедала. А што се тиче средстава, очарати, оковати: Теодота је безаалено расипала, што је имала па скоро већ није имала шта више да даде. Аспасијано је богато, дубоко биће било неисцрчиво. Па ипак ју вије мрззло, да се побрине, како ће моћи супарници својој одузети прнлику, да ма само и на тренутак која над њом ликује. Брзо је у души њеној сазрела мала намисао, па није без посљедица остала посета у лепе Коринћанке. Кад су Перикле, Аепасаја, Адкамен и Сократ изашли из Теодотине куће, запитаће вајар свога друга: „Но, друже Сократе, шта си на трострукој игри умилне Теодоте научио за купу харита, што си је рад отесати?“ „Маого и чудновато!“ одговори Сократ. „Сад знам, шта значи тројство харита, шта свака за себе, и шта све заједно. Али засада нека то остане моја тајна; јер је време, да се узме длето у руку па да се пусти мрамор, да