Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

КО

кући Турчина, гди вечера, а његова млада жена Јеленг дворећи послужује га ракијом. Онда догоди се овако:

„Неки Дели Муса-ага, длпковчина, и на гласу пјанац, Сам што хода, хара, хајдукује Кесеџија !“ Кој с не бојп цара ни везпра, А за Бога изван себе не зна, Ђеког вата, што му драго ради.. Редко му стар од смрти умицо, Или младеж... од безчестија... Ког му годе полаи узраста...! Сву Србију испунио злост'ма, Уцвелио кога. год је срео, Ужасаво свога. и туђина, Морио је крива п невиног, И тек људе што ждерао није, Управ дому дође Кара-Ђорђа Тај зулумћар Делија-мусага Само-сам, низећег се друштва; Дошав сјаше свог мркова хата Одпусти га собом да с' провада Ил да стоји под запетом уздом; А он грмаљ у дом у зачеље: „Дај ракије п ужину бабо!“ Што од подне већ је било дана. Бака скоро пи снашица лакха Тигањ масла, и решето јаја, Олупају му, те кајгану преда њ, Присјео је крвничина гнусна, Него најпре по наваде свици, Младу зовне, служит му ракију Његовијем позлаћеним тасом, Смештајући' м и од'оке више; Па кад пети узасобце испи, зЗаложи се, п пробљадослови; „Море бабо, ја ћу ноћит овде, Ћеиф ми је и баш с'отом Невом!“ Бака на то: „ноћити си вољан, Ал невеста свог имаде мужа, Њега питај, хоће л ти је дати.“ У то доба, ко. да у боб врач'о,

Из' планине, и од стоке своје Кара-Ђоко под своим оружјем; „Помози Бог)!....“ („И Турчин га

гледну.“) „Кад је чега баш ћу и ја јести!“

Предузрео наумије турско... Како дворећ угледао жену,

Пак посади'с до зликовца сама,

И то е' десне, наручније стране.

Под' пиштољма ко' е' два вјерна друга,

И с' ханџаром ка'но с' бескућНИКОМ, А пи Шару (пушку) прислонио олизу;

Још га пита: „јес Турчине пијо:“

„Једва шести сад испити мислим. „Шести л "2 Но стан! док те пристигнем ја,

да кривицу што сам одоцнио“

Турк, умукну и мери га оч'ма. А. овај ти један за другијем Пет салије кано у мјешину,

Пак истекар наздрави му шести:

„Здрав Турчине!..... (репом невинуо) Кад смо с нашли, да се почастимо!“ Искапи га, ко и предња што је, даложи се, пак од жене узе

Врг из' руке, он истоме служит,

И наспе му, и примит му пружи, Докле крвник: Бре крмчино

дивја!

Ти л' се нађе а судити мени;...

Младо, служ' сад! Ка'но ћеш ме ноћас.“

Ал му Србак на то прегудио:

„Које куде,зар Турчинене знаш,