Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa II

.-— 498 ' <2-

После овога Петар Добрњац и Јова Протић врате се у Србију, сваки на своја места. И Добрњац те 1810. год. био је у боју при отпмању Кладова, и ту као старешина и заостао. Но ако су му до тадашње кривице Кара-Ђорђем п опроштене биле, Петар непрестане са Миленком Стојковићем иступе чинити, интригирати противу КараЂорђа пи Совета п радити на несрећу свога отечества.

У почетку 1811. год. главнокомандујући из Влашке јави Вожду и Совету: „Да ће један полк Руске војске у Србију послати, који у Београду да стоји, и једног дипломата; и опомене од стране Цара Александра 1. Вожда пи Совет, да шиље и Митрополита Леонтија, кога да приме.“ Но они на то главнокомандујућем не одговоре, него прећуте. Главнокомандујући у Фебруару те године пошље Нејшлотски полк у Србију, са којим опет Недоба у виду Дипломата а и Митрополит Леонтије дође. С њима и Руском војском под командом Полковника Бале из Крајине дође и Војвода Мпленко и Петар Добрњац, и допрате ји у Београд.

Кара-Ђорђе је до доласка Руса у Београд у почетку Јануара те 1811. год. као, сваке године што је скупштину о малом Божићу савиво, скупштину сазвао. На истој је изишла уредба, преустројен Совет, установљена Попечитељетва и преображај у земљи, гди су многе нове Војводе пспостављате, и дужности им у кругу њине власти у Војводству свом одређене, да од други Војвода независе, него само од Совета, Кара-Ђорђа и надлежни Попечитеља, којпма се по стручним делима обраћати имају, и од исти наставлења и заповести примати. И 11. точком уредбе закључено је било, да се сваки тој уредби покоравати има, и онај који неби ту уредбу признао, ил званије, на које се постави, неби примио, да се из Отечества прогна. И на последку сви су се на верност Кара-Ђорђу заклели.

Кара-Ђорђе, на основу те уредбе на скупштини издате, испоставља и Попечитеље, између који, постави и Миленка Стојковића за Попечитеља инострани послова а Петра Добрњца 2а Попечитеља правосуђа. Кад они приспу у Београд, пошљу им се и дипломе на та попечитељска звања, но они исте врате и нехтену се тог одређеног им званија примити, него захту да у тадашњим дужностима њиовим у народу остану. “)

#) Историја Павла Јовановића стр. 74—78.

|