Zvezda

94

упрљан, и сва стидљива невиност девојке, која тек што је постала женом, беше се стекла на овоме чудноватом платну, где сликар беше најобилније разлио магичку фосфоресценцију своје кичице. Ђовани је стајао но читаве сате пред овим портретом, који се каткад пред његовим очима тако рећи покрене уздрман животним дахом. И кад би затим у одајама срео њу, која га гледаше разрогаченим очима у бледо лице, она би му се учинила као нека сенка, нека утвара из тужних дана, — и он би јој окренуо леђа. Затим више није било ни гнушања ни одвратности, већ управо наступи мржња. — Што ће овде ова жена? Зашто чека да ју ја метлом изјурим, као што се нечистоћа уклања ? ГПто не умре но ми се заленила за ребра као зли удес? О. Боже, Боже ! . . . А ко ми брани да је одагнам као досадног инсекта ? И кад је једном затече где илаче, разјари се и стаде праскати : — О ! Ви се усуђујете плакати ? Ах ! Ви се усућујете да ме на тај начин прекоравате за моју бескрајну доброту?... Она му се баци на колена пред ноге, мислећи да ће га разнежити, али осети како је зграбише за врат оне зверске канџе које покугпаваху да је задаве .... •— Зашто ме не иустисте да довршим ? Зашто ? рече свом оцу који га задржа од зле намере. Отац га је гледао зачуђено .... — Ох, некада сам се осећао срећнији .... некад! рече и удари у јецање.

превео с талијанског Светолик Доповић.