Borba, 02. 10. 1993., str. 18
Х
REPORTRŽR ___
·Ledolomac na drugoj adresi
SUBOTA-NEDELJA 2-3. OKTOBAR 1993. GODINE
Tri meseca na Radio Brodu
Vaš Radio mi je pomogao da shvatim da nisam lud ja koji neću rat Već oni koji ga hoće — reči su jednog od raseljenih gradana bivše Jugoslavije medu kojima je mnogo slušalaca Radio Broda
Jasmina Teodosijević
S” dva dana po povratku sa pučine, posle tromesečnog boravka na Radio Brodu, najviše, bar meni, nedostaje — more. Zato i dilema: krenuti od početka, od mirisa mora u luci u Bariju i prvog susreta sa brodom koji postaje dom, redakcija, restoran, plaža, ambulanta, šetalište... Ili od sredine: od jedne noći punog meseca, koji je, ne kao bura ili jugo, već mnogo dublje izvlačio more sa dna i ljuljao to čudesno i uvek promenljivo biće, tog trenutka puno tamne energije, pravo na moj razgovor na doku, sa Darkom Rundekom o Bulgakovu.
Možda od kraja, kada sam pre neki dan, odlazeći po buri i talasima, sa jahte do koje sam, ne plašeći se više mora, preskočila sa malog gumenog čamca i Osvrćući se prvi put videla ogromnu riblju glavu crveno-plavog metalnog broda, koji je zakratko bio naš mikrokosmos, plutajuće 05trvo i poslednja Nojeva barka. Šezdesetpetometarska metalna riba, prvobitno ledolomac, izgledala bi gotovo skladno da joj vremenom, na gornju palubu nisu prvo prikačili kranove i sonde za okeanografska istraživanja na Severnom polu, potom i dvospratni beli kontejner sa dva sprata dodatnih kabina kada je počela u Africi da služi kao servisni brod za naftne platforme i zvala se „Karibu“. Nedavno“su je poslali sa pedesetmetarskom antenom, agregatom i svom opremom jedne osrednje radio-stanice u Jadran, već nezgrapnu: ni ribu — ni devojku, ni repetitor — ni brod, s imenom „Droit de parole“, po asocijaciji osnivaču Radio Broda.
Tom osnivaču ovom prilikom 1 озтауljamo da rešava pitanje legalnosti i zastave ove, u suštini piratske radiostanice za područje bivše Jugoslavije. Istovremeno i želju da baš na iskustvu Radio Broda izdejstvuje promenu međunarodnih propisa u oblasti radio-difuzije.
· Jer prvi i jedini smisao boravka petnaestočlane rotirajuće ekipe na Radio Brodu (sedam novinara, dva tonca, dva prevodioca, dva producenta-realizatora i dva muzička urednika iz Sarajeva, Beograda, Zagreba, Podgorice, Splita i Ljubljane) bio Je da pošteno radi svoj posao i pravi što bolji program. Je li to uopšte moguće ovako, niotkuda, iz morskog kosmosa u koji je lansirana, uz vožnju ili lako plutanje između Barija i Lastova (ako je bura, kao jednom, ne odnese niz more, sve do ispod Crne Gore, pa se kroz prozračan vazduh u daljini vidi Mljet, Korčula, Lastovo, bela tačka Dubrovnika, Crnogorske planine)? Začudo jeste, iako ukotvljavanja nema, jer sidro doseže samo do 20 metara dubine, a ovde je dubina negde oko kilometar. Toga ste svesni i dok, ponekad, plivate, ali i kad radite. Uzdate se samo u vlastiti razum. | naravno, ogromnu mrežu ljudi koji sa kopna taj program prave, sjajne dopisnike iz Sarajeva, Podgorice, Splita, Beograda, Ljubljane, Skoplja, Zagreba, Vašingtona, bBrisla, Ženeve, među kojima moram posebno da pomenem uvek punu energije i volje, neumornu Jelenu Lovrić. I prijatelje, saradnike sve one od kojih možete da čujete :pouzdanu informaciju i reč. Naravno uz agencijske vesti, slušanje drugih radija, i sve druge dostupne načine da se do vesti dođe. Najčešće pitanje koje su strani novinari koji su zbog medijske atraktivnosti gotovo opsedali Radio Brod bilo je: kako to da vi svi, Muslimani, Srbi, Hrvati, ostali, dok rat besni vašim državama, ovde možete normalno da živite i radite zajedno? To pitanje je izluđivalo i zbunjivalo ljude koji su i došli ovde znajući da će živeti i raditi zajedno -i kojima je to bila najnormalnija stvar na svetu. Kako tim strancima odgovoriti da je jedina stvar zbog koje se ovde na radio-brodu bori i svađa — najobičniji telefon. Njegovo veličanstvo telefon — koje je jedino sredstvo kojim se program pravi i ostvaruje neprekidni kontakt sa svetom, snimaju izveštaji, razgovori, reportaže. Programskih sati je mnogo (četiri sata jutarnjeg. programa, tri popodnevnog otvorcenov stalne vesti, muzičke emisije,
vesti za Unprofor i naravno — glavni večernji informativni Žurnal u 21,30), a kapaciteti mali. 5
_ Redakcija je jedna, jedina soba na gornjem spratu onog dodatog kontejnera sa kabinama. Osam puta pet metara sa dva celularna telefona povezana sa revoks
" тпарпегојопшпа za radijsko snimanje i
montažu, jednim satelitskim telefonom, šest stolova, dva kompjutera, dve mašine za kafu (jedna pokvarena), policom za dokumentaciju, sudoperom, mašinom za sudove (i ona pokvarena) i garniturom za sedenje (i igranje šaha; neprekidni „republički turniri“, reprezentacije Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine). Za vreme jednog od tri pristajanja u Bari pozvali su nas mladi Sarajlija Edo ı njegova žena Nadira. Sa jednomesečnim Nedom, sada već prohodalim, pobegli su iz ratnog Sarajeva i skućili se skromno tu u Bariju. Mladi, stručni, pametni — čekaju bolje vreme. Edo kaže: „Slušam redovno Radio Brod i sve vas volim. Jer na vašem radiju čujem ljude iz svih krajeva bivše zemlje koji su još spremni na mir, toleranciju, koji pričaju lepe i pametne stvari, koji ne mrze. Vaš radio mi je pomogao da shvatim da nisam lud ja koji neću rat, već oni koji ga hoće“.
O tome kako ne želi da mrzi, kako je ubila svoje emocije samo da iz nje ne bi provalila mržnja, priča i mlada Mostarka koju je, kao jedan od retkih novinara koji su ušli u grad sa svojevremeno blokiranim konvojem Unprofora, intervjuisao u njenom stanu, uz udare granata, i njeno tiho tešenje trogodišnjeg sinčića, novinar Dej-
— vid Belon. Otac joj je stradao dve sedmice
ranije na kućnom pragu, muž nestao neznano gđe od početka hrvatsko-muslimanskog sukoba 9. maja. Da bi funkcionisala, kaže, morala je da prestane da oseća. Sada se jedino plaši, da i kada se sav taj pakao,
Tanjug najskuplji
Do Knina se ni satelitskim telefonom nije moglo dopreti, izveštaji dopisnika iz Banjaluke išli su posredno preko Beograda, sa Sarajevom se ponekad razgovaralo preko radio-amatera iz Tuzle... Bilo je i onih koji nisu ni želeli da se čuju na Radio Brodu. Neki su postavljali nemoguće uslove. Nasuprot agencije Rojter koja je za ceo svoj servis tražila relativno malu cenu od hiljadu maraka, Hina je zahtevala dve, a Tanjug — najmanje jedanaest hiljada maraka. Visoka cena bio je jedini razlog što Radio Brod nije uzeo i koristio i servis Tanjuga (iako ga je posredno ponekad citirao), mada će mnogi u tome tražiti i druge, političke i još kojekakve.
Ne znam koji su razlozi bili, ali je najlakše bilo dopreti do makedonskih i istarskih, najteže do srpskih zvaničnika, kada su izjave bile u pitanju.
BAROMETAR KURS
ЕУА e RIM
*Komercijalni kurs.
_ ZELENA PIJACA
: (izražena u DEM)
kroz koji prolazi završi, više neće moći da oseća. Da više — neće moći da voli. Reportaže iz Mostara za mene su lično bile najpotresnije stvari koje sam čula i emitovala na Radio Brodu, zahvaljujući kontaktima sa ljudima koji su na takva mesta mogli da uđu.
Takva je i priča koju je u emisiji ispričala novinarka Obzervera i naša gošća na
- radio Brodu Šarlot Igar, koja je samo ne-
koliko dana pre dolaska na Brod u osunčanom danu u kome su oko njega skakutali delfini, bila u mostarskoj bolnici i videla devetogodišnju ranjenu devojčicu, koja je u podrumu improvizovanog medicinskog centra, ležala kraj svog ranjenog brata. Tako u polusvesti, priča Šarlot, devojčica sa raznetom rukom je, onom preostalom, levom, povukla pokrivač da sakrije nago telo, koje je lekar otkrio da bi njenu zonu pokazao novinarima. O 08 gest ljudskog stida“, rekla je Šarlot.
Tužna je, ali na drugi način, bila emisija u kojoj su govorili „ljudi na drugim adresama“, Rajko Grlić, za koga su splitski „Feralovci“, sa kojima smo imali stalni kontakt, rekli da je „privremeno nestali hrvatski režiser“ i Srđan Karanović, koji je od svih medija jedino pristao da govori zaRadio Brod. Uz ovu dvojicu poznatih i priznatih koji sada žive i predaju u Americi čuli smo i jednog iz iste generacije, koji je ostao kod kuće — Goran Marković. Na isto pitanje kada će ponovo snimati, njihovi odgovori bili su toliko potresno skeptični — da je i to žrtvovanje pameti i kreativnosti postalo gotovo paradigma naših aktuelnih situacija.
U intervjuu koleginici Ines Sabalić jedan od šefova američkog instituta za strateška istraživanja Janoš Bugajski, izneo je najnoviju tezu da se Milošević, odlučio na rušenje Šešelja, iz unutrašnjih i spoljnih razloga, u koje osim ukidanja sankcija spada i kalkulacija da će sada u Rusiji pobediti Jeljcin, kome će, opet biti najlakše da svojoj pobeđenoj opoziciji učini ustupak na spolinom planu i stane uz Miloševića.
BORBR ~
Kada se slučajno u razgovoru sa Mirkom Klarinom iz Brisela čulo recimo, za susret na nosaču „Nepobedivi“, negde oko dva popodne, jedna od prvih ideja i to kolege Gorana Vežića bila je čak da se, ka ovom britanskom brodu uputi malim gu-
"тепт brodskim čamcem. Prvo smo, me-
đutim, ipak pozvali bazu NATO u Napulju, pa britansko ministarstvo odbrane, Komandu Kraljevske mornarice, Forin ofis i na kraju Stoltenbergovu kancelariju u Zagrebu. Uz alarmiranje dopisnika u Zagrebu, Beogradu i Splitu, Radio Brod je, na kraju uzbudljivog i neizvesnog dana ipak imao šta da kaže. Tako je bilo ı u drugim situacijama, direktnim uključenjima iz Ženeve, Brisela, Vašingtona.
Na Brodu je bilo najmanje političkih rasprava. lako je rasprava, itekakvih, bilo. Ali i tolerancije, razumevanja za probleme i živote, od kojih je svaki mogao da bude mali roman: Ninovi žena i deca i u OVOm trenutku su u Sarajevu i za ručkom mu često i vidno zalogaj zastaje u grlu. Mirna nastoji da novi život ostvari u nOVOm SVEtu i neprekidno telefonira, tražeći zemlju u kojoj će da se skrasi. Kostina žena i deca izbeglice su u Hrvatskoj, a majka o njemu saznaje slušajući Radio Brod u Tesliću. P je upravo dobio poziv za vojsku. S. nastoj da ostvari sve svoje ambicije preko noći
Jednog od prvih dana, za ručkom, s: Ines sam se i ja sporila o jeziku: ona hoćt da ja njen zovem hrvatskim a ona mo srpskim i da ne budu isti. Meni se i dalji činilo da govorimo isto i da se razumemo Vremenom, od nje, rođene Pažanke, nau čila sam da se mali motor na brodu zovi „šotel“, da kabinu ne smem da zovem 50 bom, a stepenice za silazak sa broda nika ko drukčije do „siz“. Na kraju, za oprošta dobila sam staru fotografiju Virdžinij Vulf koju smo zajedno na Brodu снаје. Р salo je latinicom: „Od Ines za inspirasiju' i onda, dečijim rukopisom nekog ko je ve? bao za svoj prvi domaći zadatak, tek nat čenom ćirilicom „i srećan put".
U NAJNOVijEM bnoju
OMILJENI PREDSEDNIKOV ZLOČINAC: Kako je pukla ljubav između sarajevskog politikanta i požarevačkog praktikanta
MINISTARSKI SVASTIKIN BUT: Zašto je Milivoje Pavlović obmanuo austrijske novinare o otmici Dušana Reljića
DOSIJE NJEGOŠ: Šta se događalo na Cetinju i šta će se tek dogoditi
EKSKLUZIVNO
TUĐMAN PLEMENITI ĐAK: Hrvatski predsednik i nemačka obaveštajna služba
INTERVJU— SLOBODAN ŠNAJDER: O ustašama i partizanima, Faustu i Krleži i ledenim ljudima tipa Milorada Vučelića
PLUS DODACI
VREME NEKRETNINA ! VREME KOMPJUTERA”
Oe a. VREME...