Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

САМОУПРАВА ОПШТИНА У БУРЖОАСКОЈ’ЈУГОСЛАВИЈИ

199

ској) управи, а у другом степену великом жупану односно жупанији. Исти систем настављен je и по уједињењу. У Босни и Херцеговини општина или није била организована или je организована као пюлуатуономна јединица: сви општински органи били су изборни али и подређени управним властима. Општине су се делиле на сеоске и градске чији су статуей регулисани и одвојеним законима. Сеоске општине имале су као своје органе: збор кућних старешина изабраних у сваком селу, веће сеоских старешина бирано од збора кућних старешина на пет година, и сеоског главара (кнеза, начелника, муктара, махал-башу) кога je бирало веће из своје средине исто тако на пет година. Главаре je потврђивао котарски (срески) уред. Дрна Гора je добила савременију територијалну поделу (на области, капетаније, вароши и општине села) тек 1910. Законом о „административној подели Књажевине Црне Горе“. По том Закону општина у Црној Гори je имала слично уређење као општина у Србији. Међу општинским органима истицао се нарочито сеоски суд („примиритељни“), састављен од кметова, патријархалних сеоских функционера и најугледнијих чланова сеоске заједнице. Краљевина Србија (према Закону о општинама од 1903) имала je следеће општинске органе: општински збор, општински одбор и општински суд. Општински збор бирао je општински одбор а одбор je бирао општински суд. На челу одбора и суда налазио се председник.

За општинску самоуправу у Србији, поред осталог речено je: „битно начело, које je целом закону требало да дй обележје, на име: да су општине у исти мах и самоуправне ј единице и делови државне заједнице, није доследно опроведено“. „Законом о општинама истина дата je у принципу аутономија тим адмишистративним јединицама, цризнато им je да су „у својим унутрахшьим општинским пословима самоуправне“, али су представницима државне Централне и Локалне Управе, којима je над њима поверен надзор резервисана тако широка права, да се може сматрати да општине не уживају никакву самосталност. Као што je показано нема одлуке ниједног општинског органа која би била сама собом дефинитивна: не само што свака од њих може бити задржата од извршења, тицала се она локалних или општих интереса, него има и таквих одлука из круга чисто самоуправних послова, које не добијају правке вредности без варочитих одобрења државних власти“. И, затим, додато je да - „под надзор државне власти потпадају не само све функције, биле оне државног или самоуправног карактера, него и сами органи који их врше у општинама. Она оцењује њихову способност, ревяост и исправност, може их не само привремено заменити својим чиновницима, него и захтевати да се дефинитивно уклоне са својих положаја“. „Збор je једини орган власти у коме се народна сувереност манифестује на непосредан начин, али не само што je и он у своме праву решавања стављен под општи надзор државне власти, него je ограничен и у својим приватно-правним финансиским атрибзчцгјама: најважније његове одлуке (о туђењу имања и задужењу) немају вредности без нарочите потврде Државног Савета, а право вотирања приреза припада му само онда кад они прелазе извесну своту непосредног пореза у сеоским, 15% у варошким општинама)“. И, на крају, се подвлачи да „поред ових основних погрешака,, нарочито се овојом несавршевошћу истиче систем бирања. Осим тога, што je Уставом већ