Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

178

АНАЛИ ПРАВНОГ Ф АКУЛ TET А

експлоататорски характер) и по својој функцији постала једно лично право грађанина за задовољење своје основне потребе за станом. У том смислу можемо говорити о потпуној промени характера својине на градским непокретностима и то не само оног дела й'на оним објектима обухваћеним национализацијом, већ и у оном делу и у оним објектима који су остали у личној својини грађана.

Др-

Радомир Ђуровић

КОНЦЕПЦИЈЕ О МОРАЛНОМ ПРАВУ АУТОРА

Под неоспорним утицајем доктрине и јуриспруденције који се осећао у току читана два века, поступно je сазревала мисао о потреби признака заштите и моралног права аутора путем једне матери јалноправне норме. Нарочито je тај утицај снажно деловао на духове у првим деценијама овог века, када je приведена крају припрема за легитимно признаке личног (моралног) права интелектуалних стваралаца доношењем једног међународног нормативног прописа. Нема сумње да су томе, поред судске праксе и доктрине, понајвише допринеле земље чланице Бернске уније потписнице Бернске конвенције о заштити шьижевних и уметничких дела. После живих дискусија и озбильних напора, њихов труд je крунисан успехом на међународној дипломатској конференции за ревизију Бернске конвенције, одржаној у Риму од 7 маја до 2 јуна 1928. Тада су на предлог италијанске делегације у члану 6 -bis Конвенције постављени правни основи за заштиту личноправних (моралних) овлашћења умних стваралаца (1). Међутим, у суштини, као што се може закључити из предњег излагања, нравно признаке личног (моралног) права аутора спадало je у сложеније и теже проблеме. То je долазило отуда што између појединих националних трупа није било јединства у схватаку ни истоветности у погледима. Главке тешкоће проистицале су из сукоба између латинске (француске, континенталне) и англосаксонске концепције, које се заснивају на супротним поставкама у погледу правне реглементације личних (моралних) права интелектуалних стваралаца. У разводу ауторског „моралног права” постоје дакле два посебна система, два супротна схватака. У погледу значаја који придају „моралном праву”, ова два система се у основи разилазе. Латинска (француска, континентална) концепцией личноправних (моралних) овлашћека аутора. Основна поставка ове концепције састоји ce у истицаку првенства личноправних (моралних) прерогатива над имовинскоправним елементима ауторског права. То je основно ауторско право које има за циль да обезбеди неповредност и поштоваке ауторове личности кроз кегово дело, чувајући интегритет кегове духовне креације. Личноправна (морална) компонента заузима, дакле, истакнуто и прворазредно место у структури ауторског права. При објазљиваку једног дела долазе до изра-

(1) Eduardo Piola Gaselli: П diritto morale di autore, Roma, 1939, p. 33.