Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

460

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Да би уговор раскинуо, осигурач не мора да се обрати суду. Довольно je да пошаље свои осигуранику препоручено писмо којим га о томе обавештава. Ыо, проблем се поставио да ли то мора бити ново препоручено писмо, или je довољно оно којим je осигураника ставио у доцњу и у коме je напоменуо да ће по истеку рокова, ако осигураник дотле не испуни своју обвезу, уговор раскинути? Нови текст (чл. 2. декрета од 23. јуна 1967) то питање решава на следећи начин: „Раскид уговора... може бити нотифициран од стране осигурача било у препорученом писму којим ставља осигураника у доцгьу, било у новом препорученом писму упуђеном осигуранику.” Раскид дејствује од момента када je писмо послато. Никакав примерени рок није потребан, јер, по хипотези, осигураник je изгубио заштиту већ наступагьем суспензије. (Све то, разуме се, ако до тог тренутка није платно заостале премије.) д) Начин рачунања рокова. Нови текстови доносе измене и у начину рачунања рокова. Рокови почшьу тећи од дана слања писма којим се осигураник ставља у доцгьу. При томе, у поменуте законске рокове не рачуна се дан одапшљања писма. Већу тешкоћу представља утврђивање дана истека рокова. Y начелу, ако je последгьи дан рока празник или недеља, рок се продужава до првог следећег радног дана. Али се поставило питање суботе као дана у коме истиче рок. По општем правилу грађанског поступка у том случају рок се продужава до понеделжа (уколико он није празнични дан), а то практично значи да би дејства суспезије настала тек у уторак у нула часова. Због тога неки писци изражавају мишљење да су поменута правила непрактична у овој материји и да их не би требало применити на уговор о осигурагьу ( 3 ). Б. Трајање уговора о осигурању. Y француском праву стране утоворнице су слободне да одреде трајање уговора на начин како им одговара. Најчешће се у пракси уговор о осигурагьу закључује са роком важности од 1 године. Али се уговори такоВе закључују и на дужи рок који може прелазити и 10 година, па чак и на неодреБено време (на пример, са роком трајања осшуравајућег друштва). Због тога je Закон о уговору о осигурагьу од 1930. год., који иначе потврђује аугономију вол>е странака у погледу одреВивагьа рока (чл. 5.), захтевао да тај рок буде означен у полней на врло уочљив начин, то јест, врло упадљивим словнма, која се одвајају јасно од контекста уговора. Осим тога постоје и две резерве које у знатној мери ограничавају поменуту аутономију воље странака уговорнида. Реч je, најпре, о могућности раскида уговора по истику сваког периода од 10 година. Закон од 1930. je сматрао за потребно да странама које су се обвезале на рок дужи од 10 година очува право да из овакве обвезе изађу пошто нстекне 10 година, сматрајући такву обвезу исувише дугам. Да би могла да се користи овим правом, свака страна мора да обавести о томе супротну страну најмање на 6 месеци унапред, и то на начин који закон прописује. Друга резерва се односи на клаузулу tacita reconductio. Наиме, одредба закона која омогућава странама дугорочног уговора да се по истеку

(з) Sicot et Margeat, op. cit., 110.