Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

379

СУДСКА ПРАКСА

ТТТто се тиче поништавања по праву надзора, ту није било неких нарочитих тешкоћа у управној пракси. Могло би се консхатовати да надзорни органи нису бихи много активни у изналажењу случајева где би имало места поништавању решења из којег, законом прописаног разлога поништавања. Најчешђе се поништавање односило на коначна решења донета од ненадлежних органа. Ту je надзорни орган, ништећи коначно решење ненадлежног органа, понекад падао у погрешку, na je узимао да сам репш ствар која није у његовој надлежности, уместо да je достави надлежном органу на решавање. Међутим, сасвим je друкчије са укидањем по праву надзора. Оно je врло често потпуно иогрешно схваћено од надзорних органа и примењитзано у управној пракси на начин којим се, на штету странке, негира основно начело правоснажности решења. То je изазвало велики број управних спорова у којима су поништавана решења заснована на тим погрешним схватагьима. Укидање коначног односно правоснажног решења по праву надзора, везано je за услов да je њиме очигледно повређен материјални закон. Неправилности у управној пракси настале су у вези са схватањем појма очигледне повреде матер ијалног закона. Изразита тенденцнја надзорних органа била je да се што шире схвати очигледна повреда материјалног закона, а самим тим прошири Iьихово овлашћење за интервенцију по том основу. Они су сматрали да их овлашћење за укидање овлашћује и на поновну оцену доказа којима су утврђене чињенице на којима je засновано коначио решегье, односно да су овлашћени да контролишу да ли je из утврђених чињеница изведен правилан закључак у погледу чигьеничног стања. Судска контрола законитости у својим многим пресудама нейтрала je то погрепшо схватање надзорних органа, којим ови органи присвајају овлашћење ко je имају другостепени органи у жалбеном поступку. Судска пракса je стално указивала у својим одлукама да се очигледна повреда материјалног закона може извести само из чињеничног стања, таквог какво je утврђено у ранијем поступку, и на коме je засновано коначно решегье, а не из поновне оцене доказа и поновним утврђивањем чињеница. Без судске контроле, с обзиром на изразите погрешне тенденције у управној пракси, институт укидања би се сасвим удаљио од интенција којима je била мотивисана одредба о његовом установљењу. Колико je била упорна и доследна борба судске праксе у исправл.ању погрешака управне праксе у примени института укидања по праву надзора могло би се илустровати мноштвом судских одлука, од којих ћемо навести неке карактеристичне. На пример, у пресуди Врховног суда Србије Y. бр. 3315/66 од 21.10. 1966. г. заузето je становиште: „Очигледна повреда одредаба управног поступка и неправилно утврђено чињенично стање не могу бити основ за укидагье коначног и правоснажног решена по праву надзора на основу члана 262 став 2 ЗУП-а. Надзорни орган може коначно или правоснажно решење нижет органа укинути само ако je њиме на директан начин повређен материјални закон. Иако повреда одредаба управног поступка формалног закона и неправилно утврђено чш-ьенично стане могу довести