Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

382

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Не може се спорити сва оправданосх тог изузехног лравног средства. Оно показује да у нашем правном систему, и кад су исцрпљена, односыо искључена сва правка средства, остаје једна правна могућност да се заштнти право грађана одыосно да се заштити законитост. Никад сви путеви да се то постигне не смеју бита: затворени. Стога го правно средство има изузетан знача ј и од важности je да се постигне иегова делисходна примена у управној пракси. Таква примена, међутим, захтева од појединаца свеет да je етички и морално недопустиво експлоатисаие права из незаконитог правоснажног решена, а од државних оргада шире схватање да се они као заштитници права грађана не могу увек заклаиахи за правоснажност решена и оглушити и о основане апеле странака. Судске одлуке пружају неповољне податке о поступану органа поводом захтева странака за укидане и измену правоснажног решена. Органи остају затворени и не упуштају се у одену оправданости захтева, него најчешће одбацују захтев позивајући се на правоснажност решена и заклањајући се иза не. У том случају странци je онемогућено вођене управног спора, у недостатку управног акта, јер орган обично само писмено саопштава да не налази за потребно да поновно улази у решаване те ствари о којој постоји правоснажно решене. Орган тиме не крши закон, али врло уско тумачи законско овлашћене и не сагледава какве штетне последице проистичу за правки поредак из таквог неговог става. Потребно je инструктивно деловати на органе да правилно схвате посебан значај тог ванредног правног средства и да нихово држане у том погледу буде отвореније. Из предних излагана о примени одредаба ЗУП-а у уттравној пракси и улози коју je су дека контрола имала у том, намећу се многи закључци у прилог нужности ЗУП-а и потпуне оправданоста судске контроле у виду управног спора. Начала управног поступка и његови главки института нису никако сами себи цшь. Они су једини путеви којима се постиже правилна примена материјалног закона у појединим управним областима. Отуда се мора у управној пракси обезбедити строго поштоваие начела и главних института управног поступка. Ако се то не постигне, и све док се то не постигне, имаћемо кргьу, несигурну и арбитрерну примену материјалних прохшеа о нашим правима и обавезама. У одсуству управног поступка биће несигурно, па нек je присутна и најбоља воља органа, решаваие о пензијама осигураяика, порезу и доприносу граЬана, одобрењу за граВеие, војној обавези и толиким другим конкретним управним стварима из многобројиих управних области. Та несигурност се не сме допустити, јер она може да доведе до несигурносхи и правног поретка. Најпозванији je суд, по посебној стручносхи носилаца судијске функпије и по начину ииховог избора, да бдије да ли се органи у свом целом раду на конкретним управним стварима придржавају обавезннх правила управног поступка. Многобројне одлуке врховних судова у управним споровима, од којих су неке наведене у предњим излагањима, убедљиво показују како je та контрола била успешна, ефикасна и за органе инструктивна. Стога би се оправдано могло тврдити да без ЗУП-а нема законитостн у раду и решавању органа на конкретним управним стварима и да се без судске контроле у виду управног спора не може оенгурати правилна примена одредаба ЗУП-а у управној пракси.