Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

474

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

исто као и генетичко-еволутивыа схватања, послужио развоју биолошког правца криминалне психологије Екснер (Ехпег) Мезгер, Зелих (Seelig и др.), a такође и развоју клиничког криминолошког правца Ди Тулио (Di Tullio и др.), тако да je на недавном МеВународном криминолошком конгресу у Београду типологија делинквената представљала једну од најважнијих тема расправљаних у секцији за клиничку криминологију. Том приликом дошло je до израза мишљења да стварање типова делинквената не одговара никаквој конкретној стварности и не пружа користи за индивидуализацију третмана, али се „тополошки” вид може делимично сачувати зато што се односи на проучавање црта личности, које je корисно ( 12 ). Једно време у психологији je заступана такозвана патолошгса психологией Т. Рибо (Th. Ribot), П. Жане (Р. Janet), Г. Дима (G. Dumas). Њен истакнути представшие Рибо, који je писао о бЬлестима памћења, болестима воле и болестима личности, видео je у патолошкој психичкој дезоргатшзацији праву замену за експерименталну методу. Ова дезорганизација се уводи једним добро утврВешш редом, па њени разни степени остварују за нас једну анализу процеса на њиховим различитим нивоима, a чије постојање не бисмо могли да претпоставимо ако би они били интегрисани у нормално функционисање ( 13 ). Ова психологија абномралног понашања лако je постала занимљива за неке криминологе јер, према многим схватањима о нормалности, сви сукоби са законима који регулишу живот у друштву укључују ненормалност, што још не мора да значи и морбидитет. Y области криминално психолошке праксе појављују се нормални појединци али поставл>ени у ненормалне ситуације, или ненормални појединци постављени у нормалне ситуације, или ненормални поједници поставл.ени у ненормалне ситуације. Познате су и тешкоће при раздвајању нормалног од патолошког ( 14 ). Тако су извесни криминолози Ескирол (Esquirol), Модели (Maudsley), Деспен (Despin) и др., понајвише лекари и психијатри, формирали Психопат о лошки правац криминалне психологије према којем je злочин израз менталне дефектности ( 15 ). Занемарујући друштвене утицаје и објашњавајући настанак криминалитета једнострано, они су давали објашњења која су често била погрешна, изузевши случајеве када поједина душевно поремећена лица врше злочине као резултат своје болести. Не губећи из вида да je психијатрија межда и вшпе него ова такозвана патолошка психологија утицала на формирање наведеног криминално психолошког правца, ипак je очевидно да je патолошка психологија вршила одреВени утицај и да je добила сасвим одговарајући правац у криминалној психологији. Познати, распрострањени и у психологији све разгранатији, психоаналитичгси правац нашао je свој одјек и у криминалној психологији где je утицао на стварање себи одговарајућег правца. Психоанализа садржи бројна сложена схватања, а психоаналитичари се често меВусобно разликују по својим гледиштима и многи одступају од поједи-

(12) Giaccomo Сапера: Криыинална личяост и типолошја деликвената, стр. 15, реферат, VII међународни контрес за криминологију, Београд 1973 (22).

(13) Reuchlin: Histoire de la Psychologie, стр. 61, 63. (il) Mira Y Lopez: Manuel de Psychologie juridique, стр. 11.

(is) Милутиновић: Криминологија, стр. 88.