Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

трпи никакву штету, па зато нема право ни на надокнаду. 61 Али, ако јс захват био хитно потребан и ако је довео делпмично до успеха а делимично до неуспеха, тада настаје питање могу ли се та два резултата међусобно пребити. Немачки правници на то пптање одговарају негативно н сматрају да лекар, односно здравствена установа треба да сноси последице делимичног неуспеха; док је аустријскн Врховни суд, у једном случају из 1992. године, одлучио другачије, тј. применио је правило о пребијању користи и штете и досудио пацијенту само преосталу разлику. 62 4. Пракса домаћих судова не обилује случајевима који се тичу надокнаде штете због самовољног лечења, али је неспорно да нашн судови ту надокнаду иризнају. Тако је у једној давнашњој одлуци Врховни суд Хрватске одлучио: „Недопустиво је и противно начелу неповредивости физичког интегритета [подвукао Ј. Р.] вршење оперативног захвата на некој особи против њезине воље, па и у случају када би то било од користи за ту особу, осим ако не предлеже посебни разлози који оправдавају такав поступак, као што је животна опасност и стање болесника због којег стања он ннје у могућности да даде свој пристанак. Стога оперативни захват који је извршен противно напријед наведеног представља основ за накнаду штете.“ 63 To гледиште следи и Врховни суд Србије. Он је у својој одлуци Рев. 2714/92, од 8. априла 1993, године, заузео правни став да „здравствена установа одговара за штетне последице оперативног лечења ако пацијенту није предочпла све могуће последице оперативног захвата на који је, иначе, пристао“. 64 Врховни суд одбацује схватање нижестепених судова по коме је тужиља „прећутно прихватајући операцију преузела и ризик могућих компликација“. Он сматра да пацијент прихвата само онај ризик операције о коме је био обавештен. Ако је упозорен само на уобичајени ризик, а наступе друге изузетно ретке компликације са тешким последицама, има право на накнаду штете коју је због тога претрпео. Јер „обавештење мора да обухвати све чињенице које су битне за пацијентову одлуку да на операцију пристанеА 65

Г. Закључак 1. Захват у туђи телесни интегритет апсолутно је забрањен, јер је располагање тим правним добром резервисано искључиво за његов субјект. Ни лечећи циљ захвата није у стању да измени

61 Dculsch, исто, стр. 108, маргинални број 168 н тамо наведена литература.

62 Исто.

63 Гз. 1554/74, од 19. 11l 1975, Збирка судских одлука, књига 1. свеска 4 (нова серија), број одлуке 504.

64 Билшен судске ираксе Врховног суда Србије , бр. 1/1995, стр. 28-29.

65 Исшо, стр. 30-3]

378

Јаков Радишић, Самовољно лечење болесннка (стр. 365-381)