Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

нитост, пак, означава формалну и материјалну сагласност са законом свих аката који ce непосредно изводе из закона. Непосредна законитост значп да правни акти који ce непосредно заснивају на закону морају непосредно да буду сагласни са њим, као и да сви материјални акти које закон непосредно одређује, такође, морају да буду непосредно сагласни са њим. С друге стране, посредно, законити су сви други акти. Такође, разликује ce почетна од накнадне законитости. Почетна законитост значи да ce правни акти нижн од закона сматрају законитим од тренутка доношења, односно примене. Због тога je почетна законитост увек претпостављена, јер ce сматра да je правни акт исправно и коректно донет. Накнадна законитост, пак, постоји кад акти током своје примене постану незаконити. Због тога законитост таквих аката мора изнова да ce испитује. Почетна законитост назива ce констатованом, a накнадна конвалидираном законитошћу. Њпхово разликовање представља поуздано мерило за одређивање разлике између прокламованог и стварног y праву, што значп да су обе тесно повезане са искуственим (емпиријским) значењем начела законитости.

Постојање различитих облика законитости одређено je тиме што ce законима као вишим правним актима одређују форма и садржина нижих аката. To je разумљиво, јер оно што изазива доношење нижих правних аката истовремено je и оно што законе чини релативно неодређеним и уопштеним, због чега они морају да ce конкретизују и прецизирају другим, нижим правним актима, нарочито појединачним правним актима. С друге стране, мера y којој закон одређује садржину нижег акта, разликује ce од случаја до случаја. Ипак, нижи правни акти не би требало олако, тј. сувише широко или сувише неодређено, да буду одређени законом, јер би y том случају нижи орган имао сувише слободе. Зато закон веома прецизно одређује садржину нижих правних аката, a посебно подзаконских прописа. Обично ce законом подробно одређује садржина судских аката. To je y нешто мањој мери случај и са управним актима, док ce законом y мањој мери одређује садржина различитих аката аутономног права. И обратно, закон не би требало да буде подробно регулисан уставом, који иначе најмање садржински одређује законе. To значи да je законодавац y највећем делу своје материје слободан да ту садржину утврђује како налази за сходно, што не важи за друге правотворце. Исто тако, устав одређује закон само са становишта форме, док веома ретко залази y питања садржине

71

Д. М, Митровић, Начело законитости (стр. 55-78)