Bitef

emitovana, ali on rat shvata kao duboku ontološku čovekovu potrebu i tema zla je vizija koja se vrača i »moj kraj je očajanje/osim ako me moíitva ne umiri...« Kraus istinski stoji na pragu novog doba, ili na pragu Strašnog suda. Breht je to ovako formulisao: »Kada je moderno doba diglo ruku na sebe, on je bio ta ruka«. A u osnovi svega leži jezik i njegovo izopačenje. Korumpirani jezik proizvodi neprozirno društvo. Lingvistička neosetljivost ukazuje na kolektivnu tu post. Tako stižemo do saznanja da je velika iluzija da je jezik sredstvo sporazumevanja medu ljudima. Izgovorena, nijedna reč se više ne može osloboditi pečata društva. Jezičke pukotine ukazuju na društvene lomove, a vladavina fraza izravno upućuje na kulturnu apatiju i Krausova borba je upravo istrajna borba protiv korumpirane upotrebe jezičkih formula na rastakanje lažne celine. Masakr nad rečima i rečenicama ukazuje na dehumanizaciju i uništenje duha. Estetsko-literarni daltonizam našeg društva u odnosu na Krausa bio je jasna najava olovnih vremena. Uprkos tome, Krausovo délo o prljavštini ostaće živo, pre svega u odnosu na onu optimističku podlost koja će uvek želeti da zaboravi rat koji je sama Lzazvala. Mnogi će želeti da potonu u gustu i toplu amneziju, u svoju beznačajnost iz koje su i došli i to im je velika nada. Kraus će im stajati na torn putu. »Bio je najnesimpatičnija osoba koju možete zamisliti«, rekao mi je Karl Poper za Karla Krausa dok je avgustovsko sunce rasipalo svoje tečno zlato kroz anglosaksonske obiaké nad Poperovom baštom u Sariju prošle godine. »S njim se moglo govoriti samo o njemu samom, mislio je da on jedini zna uvek sve najbolje i sve što je ikada radio bilo je na neki nácin propaganda sopstvenog delovanja. Ali, bio je literarno najobrazovaniji čovek koga sam ikada sreo. Takav govornik nije postojao otkad je sveta. Sva raspoloženja, a bilo ih je mnogo, prelazila su na njegove slušaoce i postajala njihova svojina. O tome je i Kaneti pisao. Kad bi govorio, hiljadu ljudi bi pred njim obamrlo.« Karl Kraus ne suprotstavlja društvu moral kao takav, već samo sopstveni medij u komé se ovaj odaje kao glupost. Empirijski dokaz gluposti kod Krausa postaje Kantov praktični um, kaže Adorno, slično onom sokratovskom učenju koje vrlinu i uvid smatra identičnim i kulminira u teoremi da moralni zakón, kategorički imperativ, nije drugo do um po sebi, osloboden svojih heteronomnih

ograda. Na prímem gluposti Kraus dokazuje koliko je društvo malo uspelo da kod svojih članova ostvari pojam autonomne i zrele individué. »A najopasnija vrsta gluposti je britak um«, tvrdio je Kraus, jer budalasta oštroumnost raspolaže celinom logičke aparatare kao specijalnošću spremnom za dejstvo. Duhovni defekt tako postaje neposredno moralni: vladajuča prostota, kojoj se prilagođuju misao i jezik, razvija njihov sadržaj, pa oni sudeluju u sklopu totalne nepravde. Zato je i mogućno da se perfidnost probija kao slaboumnost pristojnih, čak inteligentnih Ijudi, kao indeks njihove sopstvene neistine. Ili, kao što tvrdi Prust: »Mi ne činimo netaktična déla, već ona čekaju da budu počinjena«. Ljupkost Krausovog govora, nežna prema njegovim monstrumima, širi oko sebe zarazan smeh i rada opereta koja pomućuje besmisao sveta. Posle Krausa, kad god u spiralama bez kraja sretnete moralnu bitangu - znaćete šta da misJite, ako ne i šta da radite. Pred takvim držanjem, pred nebrojenim bitkama koje je vodio protiv tlačenja, nepravde, nepoštenja i, naročito, gluposti u svim oblicima, nije čudno što su Karla Krausa zvanična štampa i literatura, kultúra i politika, ogradile pravom zaverom ćutnje. Tako ni dañas, skoro šezdeset godina nakon Krausove smrti, on nije u školskim programima - iako je najmoćniji stvaralac austrijske prestonice. Poslednji vitéz je u svom časopisu »Die Fackel« napisao: »Cemu izbor? Zašto pripajanje? Ako od dva zla treba da biram manje, ne bih izabrao nijedno. Cekam obnovu Austrije...«. Naglašavao je svoje udaljavanje od nacionalnih razmišljanja. »Nacionalno zaglupljenje gradanstva tera kulturnog čoveka u socijal-demokratski lager. Nacija sama po sebi ne poseduje vrednost, vrednost pripada isključivo njenoj kulturi«. Takvog čoveka i njegovu divnu apostolsku smelost pozorište čeka raširenih ruku. Njegov glas će odjekivat iz stoleča u stoleće, sve dok ga ne čuju. I, završavam sa dva citata. Jedan, beznadežni, jeste Kjerkegorov i glasi: »Jedan čovek ne može pomoći jednom vremenu ili ga spasiti, on može samo reći da ono propada«. Drugi je Lihtenbergov i velika je nada; »Ne mogu, naravno, reći da li će biti bolje kada bude drugačije, ali mogu red da mora biti drugačije ako treba da bude bolje.« Jednog dana čovečanstvo će imati da zahvali

Karlu Krausu za svoj opstanak. ■

Nenad Prokić