Bitef

APOKALIPTIČAR NA POZORNICI Karl Kraus na daskama! Apokaliptičar na pozornici! Iranist na javnoj sceni! »Poslednji dani čovečanstva« usred Beograda! Tone sluti na dobra - možda je u pitanju prvorazredna pozorišna provokacija, sumnjivi teatarski gest, zakulisni književno-scenski prikaz Krausovog katastrofičnog diskursa. Upravo obratno, nama se čini da je na delu blagovremena teatralizacija »mrtvih mutanta iz vremena posle katastrofe«. Dakle, u igri je dugo očekivan scenski prikaz one podzemne, cesto nevidljive, istorije simboličkih rana, jezičke i svaké druge patnje, stare ekologije svetskog bola. Doista, ovaj mračni pisac građanstva, koji je, inače, austrijsku književnost učinio svetskom, uvek je dobrodošao na teatarsku scenu. Istupa na pozornici upravo u trenutku kada su njegove zlokobne slutnje ponovo došle do reči. Zastrašujuća silina njegovog literarnog samoeksponiranja najavljuje odvažan teatarski gest, beskompromisnu ekranizaciju njegovog »herojskog pesimizma«. U ovom projektu nema cenkanja sa emfatičkim pojmom ritualizovane smrti, sa sveopštom opstrukcijom sveta života. Ovde se herojski ulazi u literarne tragove onog usamljenog svedoka i gotovo zaboravljenog kritičara »patoloških procesa modernizovanja«. Tu se ne odustaje od Krausove radikalne i skoro razularene kritike naše civilizacije. Jer kada je naša epoha na sebe digla ruku, on je, kako sugeriše Breht, bio ta ruka. U totalnoj i neizdiferenciranoj kritici, upravo je Kraus otpisao XX vek kao vreme sveopšte noći, razaranja i smrti, dakle vreme totalnog mraka u kome nema prostora za osvit neke nove, civilizacijske zore. U strahotama regresivnih diktatúra na Desnici i Levici (»Kraus nije bio po meri ni jedne partije«) video je konačno dovršenje potrošenog projekta Moderne, kraj dijalektičke figure napretka, u eksploziji. On je ostavio gotovo testamentarno svedočanstvo o sumraku okcidentalnog Prosvetiteljstva koje je pripremilo onu »monumentalnu lomaču« u kojoj je i samo izgorelo. Kraus nije nikada bio nekakva uzgredna kulturna činjenica, pomodna literarna epizoda. Od početka

se nametnuo kao prvorazredna i obavezujuča duhovna pojava kojoj čak ni najveći oponenti (recimo od Frojda do Vitgenštajna) nisu mogli da uskrate svoje iskreno poštovanje i otvoreno divljenje. Njegova platonska ljubav prema jeziku je póstala trajno uporište svaké buduče korekcije javnog Duba. Slavne su njegove zajedljive aluzije na račun novinarstva, koje su vremenom prerasle u krstaški rat protiv medija uopšte. Na tragu Ničea, blagovremeno je ukazao na demonsku snagu štampe, denuncirajuči »žurnalizam kao tiraniju trenutka«. Sva kriminalna vremena počinju i završavaju se »jezičkom korupcijom«, koja je od »device reči napravila javnu prostitutku«. Stoga ne čudi da se njegov slavni časopis »Baklja« (Die Fackel) od samog početka nametnuo kao »duhovna institucija prvoga ranga«. Kao prvorazredna lingvistička pojava, Kraus je demonstrirao istančan i raskošan »jezički osečaj« (Sprachgefühl), denuncirajuči vladavinu fraza i klišea kao simptom kolektivne tuposti i kulturnog mrtvila. Ovaj nepotkupljivi polemičar, vrhunski »plesač s rečima« (Worttanzer), virtuóz karnevalskog izraza uzorno je pokazao da mišljenje nastaje samo tamo gde jezik praznuje. Tamo gde su reči sputane, okamenjene, paralisane, nastaje JEZIĆKA APOKALIPSA (»tiranska transpaencija apsolutne samorazumljivosti«), zastrašujuča simbolička smrt, u kojoj se najavljuje svaka buduča katastrofa. Smrt jezika i jezik smrti tako spadaju u isto, magnetno polje nekrofilije. Verujemo, da će ova najnovija teatralizacija Krausovog diskursa povratiti stari ugled njegovoj literarno-stilskoj radionici, zaboravljeni sjaj živom jeziku ili jeziku života, Nesumnjiva aktuelnost Karla Krausa, koju ova predstava samo dodatno potvrduje, najavljena je već u njegovim proročanskim rečima izrečenim upravo povodom njegove slavne knjige »Poslednji dani čovečanstva«: »Cutanju austrijske štampe o mom delu kao i berlinskom mišljenju da su takve stvari već zastarele suprotstavljaju se još uvek glasovi iz inostranstva koji ne samo da potvrduju da je delo o prljavštini ostalo živo negó i govore o njegovoj strahotnoj savremenosti u odnosu na onu optimističku podlost koja bi htela zaboraviti rat što

Obrad Savié

ga je sama izazvala«. ■