Bitef

predstave. Prvi čin je »mhatovski« modern, u toplim, prigttšenim tonovima, sa predmetima koji odišu udobnošču, utonulim u mir i tišinu. Domača atmsofera koju je reditelj rafinirano osetio, Ali drama Andrejeva, suprotno svim zakonima drame počinje pucnjom. Modem je zaista vrlo protivurečan stil... Dragi čin je modem sa slika Serova, svetao, protkan sunčevim zrakama koje padaju na lišće, obrazujuči čipkaste senke. Tu je tako lepo, tako je mnogo vazduha i sunca. »A možda još uvek nije sve izgubljeno?«, pita se Andrejev, zajedno sa svojim likovima, koji su dospeli u, naoko banalno ljubavni trougao, ali ljubavi nema dovoljno za sve njih, Treči čin je potpuna suprotnost. Atmosfera čulne, skoro zlokobne lepote u kojoj se uz izazovnu raskoš i varljivi treptaj sveča, približava kulminacija tragedije «žena koja je izgubila ritam«. Čudni ljud koji čine čudne stvari i samo nepromenljiva služavka prolazi šibajuči prodornim pogledom čarobnice. Ovde je sve potčinjeno logici stila i osobena tehnika glume i rediteljska rešenja i enterijer pozorišta: Foaje ukrašavaju

svilene zavese, teške brokatne prostirke na stolovima uklapaju se u mozaički pod, koji je u kontrastu sa belinom zidova. Nista ovde nije slučajno i ogledala na stepeništu i vitraži i pozlačene lampe u obliku egzotičnih cvetova i crvenilo maramice koje heroina baca na divan, Sve je podložno zakonima zagonetnog sveta koji se naziva modem. Naravno, medu pozorišnim ljudima moguči su sporovi o originalnosti i načinu scenskog rešenja predstave Katarina Ivanovna ali ne manje je i važno nešto drugo; »Lepota moderna je lepota stvorena rukama čoveka i današnja aktualnost tog stila leži u neophodnosti stvaranja takve lepote. Mi smo to, u meri svojih sposobnosti, stvorih u ovoj predstavi.« kaže Svetlana Vragova. Katarina Ivanovna u Teatru Modem je zaista lepa predstava i time se precizno uliva u neuhvatljivu liniju moderna. ■ Faeton, januar 1996. Aleksandar Smoljakov