Bosanska vila

Бр. 21. и 22.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 377

Очи јој за тим севнуше; полете као какво безбрижно девојче и дошавши до ковчега, стаде превртати рубље; извади једну стару, изедену од мољаца, војничку капу, метну је на главу; узе пушку на раме и исправи се као војник: корак напред..

= Ах!.. Да ми је нешто сад у рат! Сад бих знала за што бих се поје

с 2 ж

Ветар је на пољу све већма беснио, дрмајући ·

капцима од прозора и расклиманим вратима, а кроз пукотине од стакала долазило је несносно и монотоно фијукање, опомињући стару Смиљу на стварност.

— Јест, јест, давно је то било, а сад од тога нема ништа, проговори Омиља.

— Сад сам сама, без пгде икога; остарела:; остављена сама себи... И опет клону.. Остави капу и пушку; приђе кревету и превуче руком преко чела, као да би хтела отерати та привиђења и с њима тугу са срца, а две сузе указаше јој се у очима. Али те суве не полетеше низ лице старе добровољке.... Она се тромо спусти у кревет; увуче се под јорган, и изнемогла од умора и неспавања, утону у дубоком сну.

Београд, 1904.

Моја звезда.

ђу даљини тамо, горе =) Назирем је ко у мраку, Светлу тачку, звезду једну

Баца на ме наде зраку. Јавља ми се

До сад беше мутно небо К'о ш срце пуно јада, Ал појавом звезде ове нова нада.

Да ли ће се испунити Погађати за сад нећу, Далеко је звезда она — Која значи моју срећу!

А кад једном буде ближе Осетим ли зраке њене,

Тад ћу видет лепше дане Наде, снове испуњене.,..

Београд, 1908. год

псе се У ке

Милорад А. Антоновић.

Љиљи. Приповијетка 3. Ј. Јаковљева. (Свршетак). ману еелуннуоу пу Послије пола сата, кроз. спуштене трепавице (ава опави да он сједе на постељу, спусти ноге пи поче ] а његово звоњење истрча жена. " РА Е ц |- > : | 4 О нечем размишљати. Када сунце огрија, Димитрије | — Мито, голубе, како ми је био дан | Б 5 ~ Димитријевић обуче халат (домаћу хаљину) и уђе 5 дугачак без тебе. 5 Е И - у кабинет Чим затвори врата, Налаша, такође Димитрије Димитријевић загрли жену · _ устаде и узнемирено поче размишљати, — на који

и пољуби је. Учини му се као да другу љуби, и да му слатки глас друге шапће дрске, љубавне ријечи.

од лампе, која висаше, освијетли примијети да је блијед и узбуђен.

— Ти си имао непријатности, Мито > — запита га забринуто.

Он покуша да се осмјехне.

Не, Остафјев хтио је само да ме види. Истина боли ме глава; нећу чаја п боље ће бити да легнем.

га, Наташа

Пољуби је у главу и оде; она сјеђаше још дуго поред чаше чаја и размипљаше. Нешто се необично десило, то је прочитала с његовог расијаног лица и погађала жепским срцем, које љубљаше.

Када је тихо ушла у собу за спавање, муж лежалпе, окренувши се зиду, и како је изгледало, спаваше; она такође леже и учини се да спава.

Када сједе поред стола за чајш свјетлост ·

би начин дознала, шта јој то узнемирује мужа.

За чајем он јој рече:

— Знаш шта, хоћу да идемо данас, на цио дан, тетка Љуби у Царскоје. Она погледа у његово,

лице и рече:

несаницом _ пзмучено

— Бојим се да те не умори тако дугачак пут. Равмисли. Шта ће ти данас шетња 2

Он уздахну.

= Имаш право, још ме боли глава од јуче, пи маши се за новине.

Наташш, тога дана, ништа не пђаше од руке

и муж је, вративши се из канцеларије, затече, може

бити први пут у животу, без посла.

— Набавио сам карте у Акварпуму, за довече, — објави јој, улазећи у будоар, ласкаво је љубећи.

њен