Delo

ДРУШТБЕНА ХРОНИКА

В А Љ Е В 0 СА ЗДРЛВСТВЕНОГ ГЛЕДИШТА Од подужег времена уобичајилп су неки београдскп лекари те људе са груднпм болестпма шаљу у Абаци у па чак п у јужну Француску. Нијс мн чудо за странс лекаре, који код нас живе, шго овако раде, но ми је просто криво шго н нашп људп ово исто чпне. Менп није познат ииједан овакав болесник да се жив са пута вратпо. Чак, у последње време, ночели су п нашс пмућнпје сељаке н сеоске трговце у Абацију да шаљу. — Скоро јс на београдској жељезнпчкоЈ станпци у повратку из Абације умр’о једап младпћ из Лазаревца (Шопића). Један свештенпк из унутрашњостн доведе у Београд Јсдну своју болешљиву цурицу, састави конзилијум — све пз самог љугог српског лекара — н овн нису му имали ништа паметнпје да саветују, но даје водн у Абицнју. л1Та где је то мссто'?“ Унита попа докторе. Ои јс јаднпк мислпо, да је Абација ту око Меленаца у Банату. Кад су му казали да јс иа Јадранском Мору, оида ће он заиигати, шта ће то коштати да сс тамо оде. „Без најмање 100 дуката не можете се кренути“ одговорише му лекари. „Мени се обрну памст,“ причао ми је свсштеник, „кад чух за оволики новац п ја њима рекох: Ја, господо, сем овога дстета пмам још петоро деце код куће, иа боље Је да ово једно пропадне — н онако је Бог већ узео ушур од њсга — него да мн иропадне оно петоро здравих, јср ја свега годишње 1о0 дуката и зараднм“. Покојнн Др. Докчћ умро јс у Абацији исто тако, као што бн и у Београду умр’о. Само што сс ФамилиЈа не би толико крнала. Сад зампслптс кад лекарн уиуте неког нашег наланчанина у Абацију, којп сем срнског језика други нс зна. Ја насигурно зиам да сс