Delo

Пошла нам радња рђаво, рече. A што ћеш с Хиљом ? вели мајка. To je мој noc’o Па и мој je. Жива сам и ja. —• Он ми je пријатељ. —■ A ко ти je виши пријатељ него ja ? Отац плану : Чујеш, ако проговориш још једну, звизнућу те, да ћеш памтити. To му je била прва пријетња. Мајка није више проговорила ни ријечи, a ja joj ce сакрио за леђа, na не смијем ни главе да промолим . . . Другу вече дођоше заједно и отац и Хиље na пјани. Отворише „велику” собу, na уљегоше обојица. Ja пођох за њима. Ђе ћеш ти ? пита Хиље. Тамо. Нећеш. И он ме одгурну. Због тога још ми више омрзну, na да сам нешто имао снаге, заклао бих га зубима к’о вук јагње. Док ме баш он зовну из собе. Чујеш мали. Шта je ? Донеси ми духана. Зар теби ? Па мени. Нећу. Он поцрвени. Зар нећеш. Hehy. - Eto какав ти je син, рече оцу, који ce бијаше намрачио к’о никада. Зар нећеш донијети ? рече отац. Нећу Хиљи ... Чини ми ce, да нијесам све ни изговорио, кад ме отац стиште, na измахну шаком, те ме удари no сред чела.

231

СРЕЂЛА ВЕЧЕ