Delo

ПАВЛЕ ЈОСИФ ШАФДРИК 257 Поводом Фејфаликових и Бидингерових нападаја на аутентичност најстаријих споменика чешкпх написао је расправу »Myšlenky о dedicnem prave česk&m”, као прилог к објашњењу рукописа Зеленогорског, и чнтао је ову 19. децем. у чешком ученом друштву (у Музејнику оштампана тек 1864. г ). То беше последња његова књижевна радња. Честе несвестице спречиле су сваки његов дал>и рад. По уверавању лекара није било више наде да ће со излечити: 23. маја 1860. г. отишао је неопажен од куће и у тренутној навали грчева у мозгу потражи крај својој муци у хладним валима Влтавиним Срећом спасен необично се брзо опоравио. Поштовање према ШаФарику показало се у тој прилици у целоме народу у необичној мери : љубав и саучешће свију беху највидљивији доказ о томе, колико je народу био драг живот онога, који је само за благо народа живео. Сед тек одлучио се ШаФарик да на дуже време остави дворане клементинске и отпутова у Родаун код Беча, где је у кругу своје деце и унучади провео пријатно три пуна месеца. Стас дотле крепак. лице ведро, мисао мирна и весела на први су поглед наговештали потпуно здравље, али му је ход био тежак и памћење га изневеравало. Радо је примао походе, разговарао се о својим студијама и догађајима у млађим годинама а особито је радо причао о Словачкој и о Србији. Лагано је венуо, сваки је дан мало по мало умирао и 12.(24.) јуна 1861. угаси се у Прагу његов живот, пун плодна рада, пун славе, пун борбе и патње. Краљевски је Праг у тужној свечаности испратио смртне остатке свога великога иокојника на евангеличко гробље испод Жишкина брега, где почивају вечни санак у недрима отачанствене земље испод простог саркоФага од чешког мермера, на коме је изрезан почетак старосрпскога натписа, који је царица Милица наменила мужу своме Лазару, Овај натпис ШаФарик је — преписавши га у манастиру Врднику 6. авг. 1829. — објавио у ,јУгословенским достопамлтностима*. Обележившм овако оно мутно време, које собом обухвата и живот нашега ШаФарика, биће нам лакше оценити његов чврсти карактер, који се уз пркос свима бурама и невољама овога доба, држао стално пута, којим је пошао у својим младпм годинама и истрајао на њему до гроба. Није нам намера — нити би се то могло сад овде — оценити вредност и зна-