Delo

НЕНИНО ЗЛА.ТО 42 Z Одмах је скинула са себе своје лијепо рухо, иа се обукла као и другијех дана. — Не треба ми ни рухо, — рече — и тако ће остати> пусто. V. И опет ноћ, лијепа ноћ. Небом се осуле сићане звјездице, па трепере и осмјејкују се на цијели свијет. А на све стране тишина, она свечана тишина, која тако благо утиче на срцеи на душу, да човјек — некако и нехотице — и сам постаје свечан. Хајка је сједила на тавану и гледала je у ноћ Нред очи јој излажаху разне слике из дјетињства, и она их се радо сјећаше и уздисаше за њима. Док се из башче зачу шаргија. Она полако устаде, сиђе низ басамаке, узе каменчић m баци га у башчу. Шаргија престаде. Полахко, нечујно дошао је Ахмет капиџику. — Јеси ли ти ? запита. — Јесам. — Шта радиш ? — Ништа, стојим. Ахмет застаде, опњуцну два три пута и погази ногом. — Чујеш Хајко, — рече. — Шта је ? — Ја сам. да ти речем, некако мислио. . па да ти речему дина ми, ја ћу те сјутра искат’.... Хајка само шути. — Искаћу те, па што буд’. Кад ти бегенишеи, бегенисаће и други .. Хајка и опет не одговори. — Зар неће ? запита Ахмет — што не проговориш ? — Неће. Он се чисто укочи. — Ама ко то неће ? — Мајка. — И она ми није кајил ?*) ‘) рада.