Delo

428 Д Е Л 0 — Није. Ахмет се замисли — А шта ми вели ? — Ништа. — Не може то бит’ ништа. — Вели да ниси зенђил... — А зар би она шћела зенђила ? — Нашла га је. — Кога ? — Бега Хрњу. Ахмет се прислони уз капиџик, па готово занијеми. Овоме 'се никако није надао ; шта вишс мислио je, да ће му се обрадовати. Затим се опет исправи — А ш га ти велиш ? запита. — Ја... не знам. — Па бегенишеш ли ме ? — Што питаш, болан, кад знаш. — Е, па онда је колај1) — рече он, а сијевну очима. — Како ? — Ти ћеш побић’ са мном. — Зар ја ? — Ти. — А да оставим мајку ? — Па остави. Она погледа кроз капиџик. — Нећу... љутиће се — рече. — Наљутиће се, па и престат’. — Не знаш ти њу, јадан, она је ћескин.*) — Сведно. — Није сведно. — Ја велим да jec’... Ја ћу ш њоме лахко на крај, »него ако хоћеш да бижимо. Она се замисли. — Не знам — рече. — Хоћеш ли се смислит’ ? * 2*) лахко. 2) жестока.