Delo

430 Д Е Л 0 и у мезар легла, а камо ли да се не одл>ути... А Ахмет је лип кб везир. И она би заиста одмах пошла, да је Ахмет само дошао пред њу. Док је Мејра зовну : — Хајко ! — Шта је ? — Ходер. Хајка одлети. — А што си поблидила тако ? упита Мејра, кад је угледа. — Ништа. — Боли ли те што ? — 11 е боли. — Хајде лпзи, ниси спавала — рече Мејра и пољуби је. А Хајки саме сузе полетјеше на очи. Жао јој мајке, па жао. — Нећу је оставити — рече — нећу, дина ми, па макар шта било... Па и опет није се могла ријешити ни на што. XII. Дошла вече. Хајка бијаше као на иглама. Мисли се и мисли толико, а никада да се смисли. Све што је радила, радила је као у бунилу. Час ioj се сметало ово, час оно — ништа јој није било У реду. Мучило је то стање ! — Хајко, хајде спавај — рече Мејра, кад пође, да и -сама спава. — Нека, мајко. — Спавај, боње ти је. — Сад ћу. Мејра оде, а Хајка остаде. — Баш ми је мучно — рече — ни сама не знам шта ћу.. баш ћу спават’... Док шаргија одјекну. Хајка се окрену, на погледа у башчу, а срце јој закуца ко никад досле, и она задрхта. И сама рука полети јој за