Delo

НАЈИРИЈА 461i Овде неизмерна варош; одмах уз њу планпна, па шумовити брежуљци, долпне травом обрасле и зелена пол»а пиринџом засађена, а посред њих оне многе стотине торњева од огромних храмова„Зар тп, Бресоне, не пада гешко, да се, можда за на век, растанеш с овом дивном, тајанственом земљом ?“ Сад оба ова ОФицира, што принадаху Францускоме носланству, стајаху по средини моста Као какве сенке покрећу се по површини реке црне силуете барака, на чијем задњем делу стоје „кулиси** (чамџије). Бресон гледаше преко ограде у таласе, чије се боје спрам светлости преливаху, na сухпм тоном одговори : „У мене нема романтичности, Ламбере — то ти, ваљда, u сам знаш! Моја је чежња за париским булеварима чистокрвна. Једнако бројим часове, када ће нас већ једном сутра примити на се нароброд и одвести у завичај ! Па не идеш ли ти својој срећи у сусрет? — ти, који наслеђујеш ренту од осамдесет тисућа Франака — ти, будући супруг једне прослављене депотице.* — „Розабелин ?* — нромрмља Ламбер више за себе. „Да, Розабелин, с којом си заручен, и коју си нотнуно заборавио,. те си сад, ево, унавши у замке једне играчице, једне кћери ове чудне земље, заборавио и на отаџбину и на дужности, па и на себе самога!“' „Бресоне!4 — обрецну се Ламбер. Али се Бресон ни најмање не хтеде обазрети на ову изјаву неповољности, него изговори својем другу без околпшења своје мишљење.. „Ми смо све до јако по својој нрироди симпатисали један другоме, а иоштено пријатељство међу људима вазда иретпоставља обострану отвореност, иопустљивост, па богме кад што и одрицање самога себе. и ја сам све до сад био на своме месту у томе погледу, док cu ти некако прикривао. — —и „Не расуђуј иогрешно о мени, пријатељу мој! Немој мислпти, да ја твоје ономене пспушгам из памети! Само је моја душа некако осегљивија од твоје — мене она потпуна преданост Најирина у једно истовреме и дира п кињн.“ Бресои уздахну. „Та, душом ћу дахнути, кад будем видео да cu окренуо леђа иј Кијоту u свима његовим „гејсхазама!* Под ногама ми земља горн. Онај нам плећати „бонза“ (свештеник), којега на свакоме кораку сусрећемо,. зацело никакво добро не прориче, иратећи нас cboi’um тамним ц огњевитим погледима. Хоћеш ли да чекаш, да ти ма какав добро наоштрени, мач заседне пзмеђу нетога u шестог ребра?“ Ламбер махну главом. „Видео сам га“, рече, „али га не познајем.* „Али зато он тебе још боље нознаје! — А онај сумњиви п мрачни човек, што нас ноћу у сгоне нрати чим се с каквога весеља кући враћамо ?ц „II он ми је загонетан.*