Delo

51

КГАТАК ПРЕГЛЕД и тиме, тито су за задружну породицу у чл. XV Грађ. Законика прописана нарочита правила о наследству , изузетно •од нарефења у чл. IX о наследству а!> 1п1еб1;а1;о, која важе за инокосну породицу, у колико закон и та правила не распро с^ире и на Задругу. Ово схватање ни у колико није у опреци са § 123 Ррађ. Законика, по коме деца могу поклоном,. наследством илн иначе својим трудом прнбавити себи засебне имовине, пошто такво право имају деца и у варошким породицама Западне Јевропе, на које се наш законодавац поглавито и угледао у својим наређењима за ннокосну породицу, држећи да им је прнрода једнака.1) Излагања, која претходе, показују до очевидности , по нашем мишљењу, да је наше законодавство од истоветне природе оба облика српске сеоске породице створчло дуализам, коме ее народна свест иротиви, и који осим неправде , што је собом доноси народном животу, уносећи забуну у најинтимније његове односе, ствара у исто време највећу збрку и у самом правосудству, које због законских прописа не може да се прилагоди стварним односима, који постоје у животу. После констатовања ових факта, која је било потребно иретходно износити, да префемо одмах на ближи предмет наше расправе, који је у наслову обележен. II Има три начина по нашем Графан. Законику, на која се посмртна имаовина пренаша; уговором, завештањем и законим редом наследства (§ 394). Али прки и други начин наслефивања врло су ретки у животу, ма да је закон оставио врло широко поље индивидуалној вољи, пошто је вољу завештаочеву ограничио једино према законитој деци прописом § 477, који гласи: „само закони део на случај смрти мора остати .законој деци, како мушкој, ако их има, тако и женској, ако мушке нема, невредим, који се састоји у половини онога дела, који бп им по вакону припао, кад завештаочева расположења ’] Није с горега напоменути, да је наш Грађ. Законик писао Србин из Аустрнје, Јозан Хаџић-