Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАIIА — ДРУШТВЕНИ РОМАН (НАСТАВАК) VIII Тај глас паде као гром међу њих. На једанпут се истрезнише. Чак се и Иван диже са своје столице, на којој је за све време лено седео. Слава умро!... Та то је немогућчо!.. И ако су се сви надали скорој смрти његовој, опет им тај глас дође ненадно... Срета протре чело. — А кад ? — упита, а глас му дође некако промукао. — Мало час, рекох. — Слава !... Слава.. рече гласно, а у себи помисли: «Ово је много за један дан !... Он умре, она се удаје Р. .. И осети нешто у грудима. Да ли то беше истинска жалост или... Он не знађаше; тек беше нешто непријатно, врло непријатно.... — Да идемо тамо !.. — рече Малиша. — Не, не ! — пресече га Милан. — Тамо је страшно ! Остави родитење нека се изјадају у овим првим тренутцима... Ићи ћемо доцније.. . — А има ли кога тамо ? — упита Петар. — Има, има.. — И доктори су тамо. И тебе хтедосмо звати ! Таман ја да пођем а он издахну : превари нас све

Мал’ те не умре без свеће!.,.. — Јел био при свести ? упита Сретен.