Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 57 — До последњег тренутка. Најпре ми рече шапатом: «иди, зови га!...м А кад ја узех капу и пођох укочи ме његов поглед оно се црно око поче гасити,,. Онда наста врисак , запевка... Мајка му се стаде бусати у груди, а старац се окаменио... Ух, колена ми клецају, сав сам клонуо !... додаде снустивши се на једну столицу. — Седимо! — рече Петар — Да се договоримо бар шта нам треба радити. Поседаше. Потар искрено жаљаше за Славом — То је заиста губитак који се неда лако накнадити. То беше човек и спреман и даровит, и вредан човек који је требао у овом добу ! Е, алп смрт не пита, она коси кога сгигне! .. Бар да му се одужимо јавним признањем , да га достојно ожалимо ! — То треба! — рекоше сви. — Ја ћу му у Пуаољку написати некролог, и изређати његове врлине, да би се впдело шта смо изгубили. — Јест — рече Добросав — али неко треба да му и надгробну реч рекне .. — Па ево Срете — рече Малиша. — Врло добро! — повикаше сви. Сретен слеже рамекима. Чудна нека мешавина беше овладала душом његовом. — Дакле, примаш се ? — упита га Милан. — Па... ето... — Врло добро ! Онда да те оставпмо. Седи, нромисли се мало, па напиши како само ти умеш! И сви се дигоше те се гоздравише. Над оста сам он се баци на дивач. Осећао је умор и телесни и душевни. страшан, самртнички умор; није могао маћи ни једним удом, а на душу му леже нека студ и горчина. И то га све склопило и притисло са свију страна, као дебела магла позне јесени, што је ни сунчани зраци пробити не могу. И та тежина беше толика да већ не може дисати . . Једва диже главу која га је заносила диже се лено, приђе прозору и огвори га па промоли главу на поње. Ситне кишне капљице прскаху га по лицу, као да га неко боцка танким