Delo

ОРГГЉАШ 223 шање крила, шуштање лишћа, а најзад и то престаде. Липе су стајале озбиљно, неиомично, као тамно-зелени бедем којн дели гробље од делог света; и никакав се истражни судија пе би могао домпслптн, да подтим мирисним п тихим сводом куца хиљадама срдаца п толпко глава сања о иесмама п слободи. — Тишину ирекидаше лавеж паса негде преко реке, али је био тако слаб, тако тнх, да нн један пас у селу не хте да одговори: махали с.у само реповима, лежећи пред кућом, а у знак потпуног презрења обрнули су главе на другу страну. Оргуља је непрестано свирала; дубоки, јаки акорди одјекиваху у разним закутцима гробља, иомешани с вечерњом росом, са мирнсом разнпх трава, пливаху негде у простору, изнад липа. Женама падаше на ум да је он дошао можда, да проведе целу ноћ у цркви. Уморене чекањем сећаху се деце, крава и свнња; почеше погледатп к селу кад се иза цркве помолп црквењак с кључевима. — Што стојнте? А! Чудна мн чуда! Нисте нпкад чули музику! Викаше, идућп вратима. — А ко тамо свира? — КоР Вампир, сигурно! Ех, глупаче! Остариле су а пе знају да ни један вампир не излази пре поноћн! — додаде, опазнвшн како се жене неповерљпво погледају. — Дошла су нека двојица за службу; моле се, па попа проба којн лепше свира, ето, то вам је све! — Аха.Ј Женама беше мало и жао што није вампир. Страха бп бпло доста, али бога ми и чуда; сад морају празних уста да се враћају кући. Жив оргуљаш није баш тако велика новост. Свирање умуче. У црквицн одјекну тежак ход, а за мало, кроз побочна врата изађоше поп п два човека. Жене су већ биле отишле. Црквењак, шкринувши једно два пут кључем у вратима, опроба руком да лп су добро затворена и повуче се иароховој кући. Ноп га праћаше иогледом, шмркаше бурмут, нрекривљаваше главу с једног рамена на друго, за тим тражаше нешто у шпагу, а за све то време гледао је преда се мало узнемирен; требало је изабратп између два кандидата, — колебаше се! За то време оргуљаши су стајалп као на трњу. Гужвалп су капе V рукама, премештали се с поге на ногу п са највећом пажњом посматраху попа. Обојица су изгледали као људи веома спромашни. Млађи, дваестогодишњи момак, мршав плавоња, кратко ошишан, дрхтао је као плашљиво псето кад угледа батипу; узалуд се напрезао да буде мнран, узалуд је задржавао дпсање, гризао усне, не могаше да савлада дрхтање! Од страха н узбуђења уши му поцрвенеле, знојем му се оросило чело, жмиркаше, ушмркпваше слине, као дете кад хоће да заплаче. Други, много старији, просед и црномањаст, у црном, подераном, брнжљиво закопчаном капуту, пзгледао је мирнпји; пије дрхтао, није шмркао, само