Delo

АЛЕКСЛНДЛР IIУШКIIН 44а ховима његовим весео и фрпволан поглед на свет, еротпчан п баханалски елеменат. Други силан утнцај на његове прве песме ималп су Карамзин, Жуковски, нарочпто Баћушков, којн му је био главни учитељ у пластнчној форми п у чистом, уметннчком складу измефу садржине н облика. Кад се појавила поема Руслан и Јуудмила класичари су одмах познали ио канџи лава, надалп вику на безбожност и разврат у њој, одрицали да тако нпзак, простачки мотив може бити употребљен у поезијп. У суштинн, они се нису варали, то је била дрска новина. прво крл пно дело нове романтпчке школе. Пушкнн је био романтик, глава романтпчне школе; као Иго у Француекој, он је својом личношћу представљао нов правац, и као Иго у Кромвелу, тако је он у Рорису Годуиову теорнјски развио начела романтизма. Руска иоезија дотле је имала свечанл^ трагедпју са три јединства, празне оде, хладан еп, и силом реторски, сув, надувен „поетичкп" језик. То је било п ропско и без живота подражавање француских „класикаД које је било осуфено на смрт. Жуковски је иреносио немачку романтику, али прави романтпк, песник „истинитог романтнзма“, како сам каже, био је Пушкин , али без љубави према средњем веку, без симпатија према патријархалном феудализму, не марећи за легенде и верске мотиве. Романтпзам, као борба противу књижевнпх традиција, противу клањања старим узорима, као индивидуализам у уметностп, на западу је био или васкршавање Средњег Века (Впктор Иго, Валгер Скот, Манцони) нли егзотична поезпја, цртање далеких, непознатих крајева, америчких прашума или грчкога архппелага (НГатобрнјан, Бајрон). Ва Пушкинаје романтизам био увлачење народног , руског елемента у поезију. То срећно врење које се вршило у њему реметпо је силан утицај Бајронов, онај оппггн дух тптаннзма, тако јак н тако распрострањен у почетку овога века. Н Пушкина је занело оно охоло ц презриво одрпцање свнју традиција п предрасуда, оне тежења ка неограниченој слободп личностп која се јавља у дубоким, силовитим, демонскпм страстима. И у свима његовнм делима цзмефу 1820 п 1824, ппсаним на Југу, огледа се чнст бајроннзам; пспод рускпх пмена вире Ларе н Манфреди. II то је било у толпкој мери, да су га већ звалп „наш