Delo

П Е В Ц И ПРИПОВЕТКА БОРИСАВА СТАМЈ^ОВИТуА (НАСТАВАК) II због те своје стидљивости, осећања: како сада већ није ред, паметно да као пре, кад је био мали, и сада онако пева по славама, свадбама, Стојан је ретко, управо и престао више да пева. Није хтео више да иде по славама, весељима и тамо пева као пре. Чак, кад би и остао сам, код куће, и ту би ћутао. Било му је досадно. Није знао због чега, зашто, само осећао је: да није у реду, да је већ велики, човек, и да за њега више то није; не доликује му. И зато, с дана на дан, бивао је све више повученији и усамљенпји. Изгледало је: да се сав био занео, предао само своме занату код мајстора и оном свом одилажењу до владике, учењу, певању црквених песама; друго ништа. Па и после, кад је већ постао мајстором, положио испит, добио право мајсторско, исти је остајао. Чак није хтео да се, као што други чине чим се „изваде за мајстора“, одваја од свога мајстора, постаје он мајстор, отвара свој дућан, радњу; не што не би имао новаца, еспапа за то, ни муштерија, не умео сам да добро ради. Колико пута сам мајстор, мислећп да се он стиди да му каже, заигпте му на вересију еспапа, кредита, сам му нудио. — Синко, ето већ си мајстор. Дао Бог занат знаш боље него ја, па ако хоћеш да будеш свој — само кажи!