Delo

ЛЕКЦИЈА ПРАВИЧНОСТИ ПР1Ш0ВЕТКА И. Н. ПОТАПЕНКА Јако, нестрпљиво звонење нагна Петра Васиљевића Заботова да нервозно подигне главу и одгурне хартију, на којој је нешто писао са ситним, но у то време читким рукописом, нпжући редове са свим близу један од другог. Око те хартије на столу су лежале отворене дебеле књиге — „изворн“. Он је често прекидао пнсање, загледао у књиге, прелиставао их и исписивао цитате. Такав рад трајао је већ три часа. Чланак је био хитан, њега је требало дати пред вече. „Опет, јамачно, због благајничких послова, — с досадом помисли Петар Васиљевић: — не, треба се одрећи те благајничке дужности — нема се мира“. Ну тако је мислио он у првом минуту после звонења, које за време протекла три часа беше по броју већ шесто, а све због благајничких послова. Алн кроз два минута већ је мирније о томе мислио. „Да, па ипак је потребно, да неко врши благајничке дужности. Та и други су то вршили; други су такође били заузети послом и њима су такође сметали“. П он већ не помишљаше више да се одрече благајпичких обавеза, положи перо и чекаше, окренувши главу за полукруг к вратима, која су била за његовом леђима. Неко је на прстима дошао до врата, опрезно ухватио за кваку и полагано отворио. — Да ли се може к теби, Петре Васиљевићу ? — благо, уздржљиво, са некаквом необичном понизношћу пптало се за вратима. II Петар Васиљевић и не видећн још лица које говоДело, књ. 35. 24