Delo

382 Д Е Л 0 Ту се Полањецки обрати госпођи Бигјеловој: — Ах, госпођо, вас највише днра госнођица Ратковска, а да знате само како је трагична слика та госпођица Јелена. Завиловскп је бар жив, а Плошовски боље погодио, и по њеном схватању њему нема опроштаја ни на оном свету. А она га воли. То је тек положај! Па уз то још поред оног једног убиства ово друго, што раздра све ране, освежи све успомене. Може бити да госпођица Ратковска може човека да дарне, али она, њој је живот сломљен једпом за свагда, никакве наде, само очајање. — Да, да! Али мора да је и она прионула уз Игњата, кад га тако чува... — Ја разумем што она то тако чини. Она тим хоће да измоли у Бога милостп за Плошовскога. Може бити — рече Бигјел. — Ако зна да се Завнловски не ожепн с госпођнцом Ратковском, чим оздравн потпуно. — Ако заборавн на ону: ако се не преломи; ако оздрави. — Како то ако оздрави? Па је ли сам рече да је то ван сумње. — Несумњиво је да ће живети, али је питање да ли ће бити онај некадањи Завнловскп. Све да није пуцао на себе то би опет тешко било. Казати да лн такав прелом не бн саломио човека, и још тако егзолтованога. А додај још рану у глави! То мора да се плати. Ко га зна шта ће бити доцннје, али сад, на пример, рекао би човек да је присебан, да паметно говори, а тек по који пут запне и не може да се сети ни најобичнијега израза. Пређе нпје никад тако застајкивао. И то је за дивно чудо: сад имена ствари памти, али ако се тиче радње, он понајчешће ту запне, па или се с муком сети или баш и никако. — А шта на то вели лекар? — Нада је у Бога да ће то проћи — и лекар је не губи. Али ето, колико синоћ, чим ја уђох он рече: „Госпођа...“ па ни маћи даље. Мора да је мислио на Марину, које се у тренутку сетио, али није умео да пита о њој. Истина сваки дан све више говори, само док дође к себи потпуно има још доста времена да протече, а какве последице још могу остати. — Зна ли Марина о свем том? — Све сам држао у тајности догод се не показаше изгледи да ће остати, али сам јој волео сам казати. Разуме се да сам