Delo

ХАф113-ЕфЕНДИЈА 51 да му је што криво или да му је дуго вријеме, — док најпошље не би дочекао оно што жели. Завјесе, у које је толико гледао, најпошље би се затресле, раставиле и гола рука једна, бјеља него лабудово крило, опружила би се иза њих. Тада би се помолила п глава, мала, лијепа глава младе жене Милерове, са очима плављим од зумбула што је цвјетао на прозору, изнад којих се лелујале витице косе. златне, сличне танком облачку кад га залазеће сунце обасјава. У лаком, јутарњем одијелу, не марећи за то хоће ли јој ко сагледати разголићена прса, лијепа Швабица почела би залнјевати цвијеће, лагано, пажљиво, са чудним једним осмијехом на лицу, увијајући се и наклањајући главу час на десно час на лијево раме, као желећи, да је они са чаршије виде у свима позама. Док је она залијевала цвијеће, Хафиз-ефендија иије могао погледати ни на коју другу страну. Он је гледао само у њу; гледао јој руку, главу, врат, косу чудним погледом, који би се најмање могао назвати пожудним, растворивши уста, као да би да се што више нагута ваздуха, кога је она својом појавом освежила... Није вигае марио ни за кахву, — преваљенп ибрици лежали су иред њим, — а рука му испустила чибук и напуњена лула лежала му у крилу, одакле се извијао танак, плав, мирпшљав дим... Он .је гледао, гледао и само гледао, не мислећи и не желећи ништа у тај час. Тек кад бн престала са залијевањем и, прије него што би се поново сакрнла за завјесе, као старом знанцу климнула му главом, као да би се пренуо, па би хитио скочио и ноздравио је по турски, поклопивши се дубоко, као што се субаше клањају својим агама и господарима. II одмах затим дозивао бн Ибру, плаћао кахве п лагано, оборене главе, кретао натраг, кући, међу своје птнце н своје цвијеће. Има томе више од годнну дана, откако је Хафиз-ефепднја први пут опазио Швабицу. Ишао човјек чаршијом, опазио је и одмах застао на сред улице и гледао је као какво чудо. Отада је почео сваки дан долазити у Пбре; отада као да је још више пазио на своје одијело, а браду почео чешљати по три пута на дан. За толико вријеме с њом никад ни ријечи није проговорио. Није, чак, ни покушавао да јој се приближи, бојећи се, да, случајно, не проговорн с њим дебелим гласом, — а оп нпје могао слушати дебео глас женски, — те је страховао, да га нрвом ријечи, коју изрекне, не одбије од себе. Тако, између 4*